GODIŠNJICA ZLOČINAČKE NATO AGRESIJE: Piloti bi i danas kao i 1999. poleteli da BRANE SRBIJU, pa makar POGINULI!

Svake godišnjice osetim isti ponos prema svojim ljudima koji su bez straha branili svoju zemlju, iako su se borili sa daleko nadmoćnijim neprijateljem, poručuje penzionisani general Sreto Malinović

Agresija je trajala 78 dana i u njoj je poginulo između 1.200 i 3.000 ljudi, uništeni su privredni objekti, mostovi, škole, bolnice, spomenici kulture i skoro sva infrastruktura zemlje. Bombardovanje je ostavilo neizalečive rane u duši naroda.

Danas se većina učesnika borbe sa, u tom trenutku, najmoćnijim neprijateljem na svetu sa ponosom seća kako se srpski narod i srpska vojska do poslednjeg hrabro borila za svoju slobodu i teritoriju. Penzionisani general Sreto Malinović, odlikovan medaljom časti i komandant 98. jurišnog puka, kaže za Kurir da svake godišnjice oseti onaj isti ponos prema svojim ljudima koji su bez straha branili svoju zemlju, izvršavali zadatke iako su znali da idu u boj sa daleko nadmoćnijim neprijateljem.

- Nakon toliko vremena znam da danas i ja i moji piloti sve možemo časno pogledati u oči kada se setimo NATO agresije. Bio sam spreman da poginem tada za moju otadžbinu, a spreman sam i sada ukoliko me zemlja pozove. Potpuno sam siguran da bi se svi moji piloti bez razmišljanja ili straha ponovo vinuli u nebo spremni da brane, pa i ako treba da poginu za svoju Srbiju. To je jedna posebna snaga, patriotizam i lojalnost svojoj državi, a ako već moramo da umremo, najslavnije je poginuti u odbrani svog naroda - kazao je general Malinović za Kurir.

Prve žrtve

Jedna od prvih žrtava NATO bombardovanja bio je i pilot Života Đurić (35), potpukovnik i komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile, popularno zvane „Tigrovi“, koji je pognuo 25. maja 1999, a kome meštani u njegovom rodnom selu Davdovac, pored Paraćina, sutra podižu i spomenik. Za vreme bombardovanja, 98. lovačko-bombarderski avijacijski puk izgubio je samo jednog pilota. To je bio Života Đurić, ratni heroj. Jedan od mnogobrojnih srpskih heroja koji su učestvovali u odbrani zemlje što u vazduhu, što na kopnu.

- I posle toliko godina, iako bol za ocem nikad nije utihnula, osećam ponos povodom njegovog herojskog čina i drago mi je što ga srpski narod ne zaboravlja. Naravno da bi nama kao porodici bilo vrednije da se vratio živ i zdrav, ali to je bio njegov zadatak i dužnost da časno i hrabro služi državi. Nemam ni jednu jedinu sumnju da bi se i danas isto tako hrabro vinuo u nebo protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja - kaže Životin sin Aleksandar Đurić (32) za Kurir i dodaje da veliku zahvalnost duguje i svojoj majci Biljani, koja je kao udovica ostala sa dvoje mlade dece, ali je učinila sve da ih izvede na pravi put.

Kurir.rs/ Jelena Pronić Foto: Profimedia, Dado Đilas, Privatna arhiva