NIJE SMRT ONO ŠTO IH NAJVIŠE PLAŠI: Sveštenik Željko radi u kovid bolnici, a otkrio šta mu govore oboleli koji se BORE ZA ŽIVOT

Teško oboleli od kovida, bez svojih najmilijih, bez reči utehe, prepušteni sami sebi i zdravstvenim radnicima, nekad nesvesni vezani za krevet, intubirani sa iglom u ruci, okruženi aparatima i drugim pacijentima, umiru sami.

Kaže, ništa čudno. Često njegove kolege popunjavaju na taj način kovid bolnice. Ono što je čudno i lepo je to da je Jovanović istovremeno i sveštenik eparhije šumadijske, a služi u Barajevu.

U razgovoru za Kurir otkriva da je u bolnici zdravstveni radnik koji daje terapije i brine o zdravlju pacijenata, ali i sveštenik koji brine o njihovom duhovnom zdravlju.

- Radim na odeljenju intezivne nege. To je slika ljudi poraženih bolešću, neki i starošću... Borba za vazduh, često vezani da ne bi nesvesno počupali igle i tubuse koji ih drže u životu. Okruženi teškim bolesnicima. To je susret sa tugom i čemerom. Bog mi daje snagu da priđem svakom od njih i da ih pomilujem i kažem nekoliko lepih reči, čak iako to ne osete i ne čuju. Pomolim se za svakog od njih, dam im terapiju i to je ono što mogu - priča otac Željko.

Kako kaže, na njegovom odeljenju ima i svesnih pacijenata, koji mogu da pričaju, te im je drago da sa nekim porazgovaraju, a budu još srećniji nakon saznanja da je i sveštenik.

- Kao u ispovedaonici. Bolest primiri čoveka. Pričaju o svemu, ali najviše o svojim strahovima. A najveći strah im je od smrti. Zašto tako, pitate se. Zato što se ti ljudi plaše svojih grehova. Plaše se suda božijeg. Malo ko od njih tuguje zato što ostavlja kuću i ovozemaljska blaga, samo im je bitno da se ispovede i da im deca budu dobro. Nekako kad se suoče sa smrću ne misle više o sebi i ne tuguju toliko za ovim životom - kaže otac Željko i dodaje da bolest opomene i da mnogi dođu do saznanja da su trčali stranputicom.

Prisećajući se jednog od razgovora, kaže da mu često pacijenti traže da im objasni šta su post, pričest i ispovest, jer to do sada nikada nisu uradili, a zapravo su u toj bolesničkoj postelji prepušteni sebi i Bogu.

- Jedna žena mi je rekla da joj je žao kako je provela život. Mnogo se borila i sticala materijalna dobra i da je vrlo malo bila s porodicom i prijateljima. Kako je rekla: "Živela sam kao da imam dva džaka života. Jedan da trošim da steknem nešto, a drugi da uživam u svojim plodovima". Međutim, kako je rekla, dok se okrenula život je prošao... - priseća se otac Željko i dodaje da su ljudima, nažalost, crkva i manastiri usputna mesta i mesta na kojima odu turistički, a kad obole shvate da to nije trebalo tako.

Toga postaju svesni oni koji se bore za vazduh. Otac Željko kaže da ga mnogi pacijenti pitaju kad će kući, ali nažalost neki to ne dočekaju.

- Teško je kad dođem u smenu i saznam da je neko s kim sam do juče pričao preminuo. Mnogo je bitno da shvatimo da kad se čovek pobuni protiv Boga onda i priroda više neće da mu služi. Ona se pobuni, nailaze poplave, zemljotresi, razne bolesti... Jer kad pogledamo zatvori su prepuni, ludnice su pune, bolnice su pune, a uđite u crkve. Da li tamo ima gužve - pita otac Željko i na kraju naglašava da narod mora da se čuva i da se priseti kad je poslednji put bio u crkvi.

Jovanović kaže da nisu samo pacijenti oni koji traže reči utehe od njega već da to često traže i kolege sa kojima radi u bolnici.

- Često umorni, na izmaku snage, okruženi čemerom i jadom i oni na neki način stradaju. Dolaze doktori, profesori, medicinske sestre. Ne pričamo samo o bolesti nego o životu uopšte - kaže naš sagovornik.

(Kurir.rs/Jelena Rafailović)