NAJTEŽU ŽIVOTNU LEKCIJU NAUČIO SA 18. GODINA: Milan je osuđen na kolica, a sve zbog jedne sitnice

Milan Srdić (31) iz Zrenjanina doživeo je tešku saobraćajnu nezgodu kada je imao 18 godina i od tada je vezan za kolica. To ga nije sprečilo da završi studije, zaposli se, posveti radu za veću bezbednost u saobraćaju i ohrabri mlade da se u Srbiji može živeti iako ste osoba sa invaliditetom.

Život mu se promenio 23. juna 2008. godine samo zbog toga što nije stavio kacigu kada je seo na motor. Tuđa greška u saobraćaju, zauvek mu je promenila život.

"Bilo je lepo vreme, bilo je negde oko 38, 39 stepeni, sunčano i krenuo sam na bazen. Tamo me je čekalo društvo i drugari, tako da sam ujutru odradio trening fudbalski, završio sa treningom, došao kući, istuširao, presvukao i krenuo na bazen. I na putu do bazena sam doživeo saobraćajnu nezgodu", kaže Milan prisećajući se trenutka kada je vozio moped pri brzini od svega 30km/h, došavši u kontakt s potpuno tehnički neispravnim kombijem kojim je upravljao vozač koji je u tom momentu imao zabranu upravljanja vozilom.

Milan nije imao ništa od zaštitne opreme, pao je s motora, udario glavom u ivičnjak i leđima o banderu.

"Ne sećam se uopšte same nezgode, samog kontakta, vožnje motora, ničega se ne sećam. Ne sećam se ništa do same operacije kičme, jer je nisam odmah operisao, tek su mi posle dva dana ustanovili da mi je povređena kičma i da ne mogu da pomeram noge. Jer su se bazirali na glavu, probio sam glavu na dva mesta, mozak mi je dobio vazduha i bio sam životno ugrožen", objašnjava on.

Posle operacije, terapija i vežbi, ipak nije stao na noge. Ostao je u kolicima.

"Sportski duh koji sam imao godinama u sebi, jer treniram fudbal od svoje šeste godine, verovatno mi on nije dao da posustanem. Okej, ostao sam nepokretan, ajde sad da radimo dalje", njegova je filozofija od koje ne odustaje uprkos tome što i njegovi roditelji još uvek ne mogu da se pomire sa tim da im je dete invalid, iako je srećan, zadovoljan i uspešan.

Najvažnije mu je bilo da bez obzira na invaliditet, bude u stanju da sve uradi sam.

"Na primer, iz Beograda, iz Centra za rehabilitaciju nisam hteo da se vratim kući dok moj otac nije sagradio rampu za ulazak u zgradu, dok nije ugradio ručne komande u auto, da ja budem potpuno samostalan", ispričao je Milan koji je od 2017. godine radio kao analitičar, logističar i šef voznog parka u kompaniji koja se bavi upravljanjem otpadom. Završio je fakultet Tehničkih nauka u Novom Sadu, smer saobraćaj i transport, a nije se odrekao ni sporta.

Za sve učesnike u saobraćaju ima savet.

"Trunka jedna nepažnje i trunka kršenja saobraćajnih propisa može da dovede do ovakve situacije. Jednostavno, ja sam vozio motor, skuter, išao sam 30 na sat, nisam kriv u saobraćajnoj nezgodi, ali nisam nosio kacigu. Što je doprinelo dalje povredama koje sam doživeo", objašnjava on dok nastavlja da svojim primerom motiviše i osobe s invaliditetom da žive punim plućima.

"Osobe sa invaliditetom mogu da žive u Srbiji. Može da se studira, može da se kreće, može da se izlazi do grada, da se ruča u restoranima, da se izlazi da kažemo u kafane, u diskoteke, u noćne izlaske...".

(Kurir.rs)

Bonus video: