AKADEMIK DEJAN POPOVIĆ ZA KURIR SANU napadaju oni koji bi hteli da postanu njeni članovi! Srpski naučnici mogu da pokrenu privredu

Akademik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Dejan Popović je srpski naučnik svetskog glasa. Dugogodišnji profesor Elektrotehničkog fakulteta (ETF) poznat je po brojnim radovima, a u razgovoru za Kurir ističe da bi srpski naučnici mogli, svojom pameću i znanjem, da budu vodeći u procesima četvrte industrijske revolucije, posebno u domenima robotike, izvora i skladištenja zelene energije, pa i da učestvuju u zanimljivom futurističkom razvoju dronova za prevoz ljudi. Sve to bi, kaže, na kraju znatno doprinelo i privrednom rastu Srbije.

- Kritike su neosnovane. Predsednik SANU Vladimir Kostić je svojim radom omogućio povećanje aktivnosti SANU. Ne postoji nešto o čemu bi SANU trebalo da zauzme kolektivni stav u društveno-političkim pitanjima i to tako da bi se kategorisalo da smo svi za ili smo svi protiv. Svako ima pravo na svoje mišljenje i ljudi treba da imaju svoju ličnost... Da li se to svima sviđa ili ne, drugo je pitanje. A među onima kojima se ne sviđa rad SANU ima nekih veoma glasnih, koji bi voleli da oni ili njima najbliži postanu članovi Akademije. Ali im to ne ide za rukom. U Akademiju ne možete da se upišete, treba da svojim naučnim i umetničkim rezultatima budete prepoznatljivi i na svetskom nivou i da ste ih postigli pretežno radom u Srbiji.

S druge strane, kad se Kostić oglasio o kosovskom pitanju rekavši da Kosovo nije u našim rukama, usledile su kritike na njegov račun, pa čak i protesti ispred Akademije...

- Ti protesti su besmisleni. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, jedno pitanje su moje želje, drugo je šta mislim o tome šta je tu sve i kako urađeno, a treće - šta može da se uradi da bi se na Kosovu i Metohiji živelo kvalitetno. Mislim da je Kostićeva izjava u tom smislu data. Jedno je, dakle, pitanje da li on voli da KiM bude deo Srbije, a drugo da li mi možemo da upravljamo tim delom teritorije. Kada bi neko sada uspeo da KiM postane integralni deo Srbije, s obzirom na etnički sastav te teritorije, neko s KiM bi postao potpredsednik Skupštine, ministar, državni sekretar, ušli bi u organe bezbednosti, a Srbija bi morala da organizuje red i rad na teritoriji KiM. Meni to ne izgleda moguće. A da li bih ja voleo da Kosovo bude srpsko? Pa naravno. Da li mislim da je Kosovo Srbija? Pa jeste.

Da li se slažete s ocenama da SANU mora da se podmladi, ali i da u članstvo primi više žena?

- Slažem se i sa jednim i sa drugim. To nam je i cilj. U odeljenju tehničkih nauka, kojem ja pripadam, dogovorili smo se da ciljna grupa iz koje predlažemo kandidate za članove bude između 40 i 60 godina, no da godine ne mogu da budu diskriminacioni faktor. Najbolji su najbolji, bez obzira na to koliko godina imaju i kog su pola. Kada je reč o broju žena u SANU, činjenica je da ih ima manje, posebno u nekim odeljenjima. No, ne postoji ni u jednom trenutku favorizovanje muškaraca pri predlaganju i glasanju. Nauka inače ne pravi razliku muško-žensko. Smatram, takođe, da i ne treba veštački praviti tu ravnotežu u članstvu.

Vi ste dugo angažovani na univerzitetima u svetu - u Danskoj, Kanadi i SAD - ali nikada niste hteli trajno da napustite Srbiju. Da li se uspešna naučna karijera može graditi i u Srbiji ili, preciznije rečeno, i iz Srbije?

- Može, ali ne mogu rezultati da budu lokalizovani na Srbiju. Morate se takmičiti, rekordi se postižu na svetskom prvenstvu i olimpijadi, na takmičenjima u velikim ligama. Ono što volim u Srbiji jeste ljudski odnos i profesionalna bliskost s đacima. Moje zadovoljstvo je najveće kad đaci postanu samostalni uspešni istraživači. Uvek ću se truditi da mojim đacima otvorim linije komunikacija tako da mogu da dođu na pravo mesto u odnosu na želje i kvalifikovanost. To sam naučio od svojih učitelja, a eksplicitno je vidljivo po tome koja važna mesta u vodećim naučnim institucijama u svetu zauzimaju naši ljudi.

Šta zamerate obrazovnom sistemu Srbije? I kako se pokazao bolonjski sistem?

- Naše obrazovanje je nekad bilo primereno našoj situaciji i đaci su izlazili iz škole spremni da rešavaju probleme. Novi procesi u obrazovanju nisu u skladu s tim. Za nove metode obrazovanja potrebne su pare, koje nemamo. Na primer, student koji se upisao na doktorske studije odlučio je da bar tri godine studira, a to prema bolonji znači da tri godine bude u punom radnom odnosu kao student. Ali ne postoji plata za to, student ne dobija računar, mesto u laboratoriji, nema novca za njegovo aktivno učestvovanje na međunarodnim skupovima, pa kakav je to onda radni odnos? Naravno, student se opredeljuje da ima drugo zaposlenje da bi preživeo, pa mu studiranje dođe kao hobi, a to nije po pravilima bolonje. Moraju se, dakle, obezbediti materijalni uslovi. Naravno, očekuje se da student ima jaku motivaciju, a to je da unapredi kvalitet života. Mi danas imamo sve manje studenata koji su motivisani da nešto nauče i stvore, a razlog je što ne mogu bez mnogo mašte da se vide kako stižu do boljeg života, osim ako odu iz Srbije.

Zalažete se za inovacije, koje bi, kako kažete, mogle da bude i dodatni pokretač srpske privrede - učestvovanje u razvoju novih metoda proizvodnje i skladištenja električne energije, razvoj veštačke inteligencije za robotiku, saobraćaj, poljoprivredu, pa čak i rad na futurističkim projektima kao što je razvoj dronova za prevoz ljudi...

- Živimo u vremenu u kojem ako se ne bavite stvarima koje su atraktivne i ne pripadaju svetskim istraživanjima, onda se ničim ne bavite. Dronovi su nesumnjivo atraktivna tehnologija koja obezbeđuje prenos robe, pa i ljudi kroz vazduh, što ubrzava komunikaciju. Rešenje ovog pitanja je u domenu računarstva. To ima smisla da se razvija kod nas. Imamo znanje, imamo inženjere, imamo grupe ljudi koji to mogu da razviju, potrebna je samo regulativa... Dakle, mi ovde razvijemo projekat - a to su pare - zatim se udružimo s nekim i pravimo za svet, a ja bih sada, kada bih pravio nešto, to pravio u saradnji s Kinezima, jer je to brzo i kvalitetno. Verujem da preduzeća iz Srbije opet mogu u svetu da bude prepoznata kao što su u Jugoslaviji bile naše firme poput "Goše", "Energoprojekta", "Iskre", "Severa" i da ne nabrajam dalje.

Bavite se razvojem novih metoda za rehabilitaciju invalida, projektujete robote za rehabilitaciju, osamdesetih ste učestvovali u pravljenju veštačke noge, koja je, kao što i sami kažete, predstavljala pravu revoluciju, a i dan-danas je najbolja osnova natkolene proteze na svetu... Da možda spremate još nešto?

- Da, učestvujem u projektima koji mogu da pomognu poboljšanju kvaliteta života ljudi sa hendikepom. Po mom mišljenju, za rehabilitaciju i prevenciju progresa bolesti najvažnija je aktivnost. Napravili smo nove elektronske stimulatore, jednostavnije objašnjeno "pejsmejkere za pokrete", koji bi pomogli ljudima da sačuvaju i unaprede svoje motorne sposobnosti koje su smanjene usled bolesti, starenja i vezanosti za mesto. Naš razvoj će potencijalno naći mesto i u domenu fitnesa i profesionalnog sporta s ciljem povećanja performansi. Trenutno radim na razvijanju uložaka sa senzorima sile i kretanja koji mogu da daju precizne informacije za procenu kvaliteta hoda i da se koriste i kao biofidbek za popravljanje hoda.

Kurir.rs/Boban Karović