TAJNE ATENTATA U STOKHOLMU: Dokument zbog koga je ubijen ambasador Rolović nestao iz arhiva! MISTERIJA DEPEŠE 154

Ni posle pola veka od atentata na ambasadora Vladimira Rolovića (1916-1971) u Ambasadi SFRJ u Stokholmu mnogo toga se još ne zna.

Na tragediju u zgradi MIP-a podseća garnitura za sedenje koja je posle atentata preneta u Beograd. Fotelja, dvosed i trosed, na kome je ležao ranjeni ambasador Rolović, izloženi su povodom godišnjice pre nekoliko dana u muzejskom delu zgrade. Na zidu, pored zastava Srbije, nalazi se uramljena Rolovićeva fotografija.

- Ambasador Rolović bio je dosledan borac protiv nacizma i fašizma, a pao je kao žrtva zla protiv kojeg se borio. Njegove ubice su bile sledbenici tekovina zločinačke Nezavisne Države Hrvatske, a njihov teroristički čin bio je pokušaj oživljavanja nacističkog pogleda na svet jer NDH je nesumnjivo bila nacistička tvorevina - kaže ministar inostranih poslova Nikola Selaković.

Dodaje da će Ministarstvo spoljnih poslova učiniti sve kako bi neke nepoznanice vezane za taj tragični događaj bile rasvetljene i takvo obećanje dao je i članovima porodice Rolović tokom nedavnog susreta:

- To neće biti lako nakon svega što se događalo u poslednjih pola veka i činjenice da su mnoge arhive oštećene ili ostavljene u neredu u vremenu ratova i institucionalnih tranzicija. Osim što je pouzdano utvrđivanje činjenica vezanih za ovaj slučaj važno zbog našeg odnosa prema jednom periodu nacionalne istorije, kao i za samu porodicu Rolović, mislim da je suštinski važno to što sadašnja Vlada Srbije i predsednik Aleksandar Vučić iskazuju doslednu opredeljenost da se u našoj zemlji obnovi kultura sećanja, jer odgovoran odnos prema prošlosti je jedan od testova uspešnosti svake države i naroda. U tom smislu, veoma je važno da negujemo sećanje na heroje nacionalne istorije, odnosno na sve one koji su dali život za našu zemlju. I na ovaj način se reafirmišu rodoljublje, herojstvo i žrtva našeg kolege, ambasadora Rolovića jer te vrednosti treba da budu naše trajno nasleđe i temelj naših budućih uspeha.

Selaković je prvi državni zvaničnik koji je posle mnogo godina posetio porodicu Rolović, a na dan kad je ambasador upucan položio venac na njegovom grobu.

- Da je moj suprug umro prirodnom smrću ništa ne bih zamerila. Vladimir je ubijen na poslu, a ni na jednom pomenu nije bilo državnih zvaničnika, sve dosad - govori Rolovićeva supruga.

Direktni izvršioci Rolovićevog ubistva bili su hrvatski ekstremisti Miroslav Miro Barešić i Anđelko Brajković. Ambasadoru Roloviću su pucali u stomak, zatim su ga vezali za stolicu, mučili i pucali mu dva puta u glavu. Teško ranjen, preminuo je osam dana kasnije u bolnici.

Dva meseca ranije, hrvatska emigracija izvela je teroristički čin u Geteborgu. Zauzevši jugoslovenski konzulat i držeći osoblje kao taoce zahtevali su od jugoslovenskih vlasti da oslobodi nekoliko osuđenih Hrvata. Njihovim zahtevima nije udovoljeno, a oni su se predali policiji. Švedska policija nudila je Roloviću danonoćnu zaštitu, ali je on to odbijao.

Policija ga upozoravala

- Ma idi boga ti, ne potcenjujem opasnost, ali najvažnije je da dokažemo Šveđanima da smo im zaista prijatelji dok teroristi žele da im podriju zemlju. Ovde sam da razvijem prijateljske odnose sa Švedskom, ali isto tako moj je glavni zadatak da pomažem i brinem za hiljade naših ljudi koji su tako daleko od zemlje. Rešenje nije u tome da švedska policija obezbeđuje jugoslovenske radnike ili nas, predstavnike njihove zemlje. Zar hiljade naših ljudi da bude pod policijskom zaštitom umesto da se spreči delatnost grupe ustaških i drugih terorista - govorio je Rolović.

Time je otkrio i neposredne motive koji su pokrenuli teroriste da stvore plan da ga ubiju. Uporno je pritiskao vlasti da shvate opasnost i posledice terorističkog delovanja. Za samo četiri i po meseca boravka u diplomatskoj misiji obišao je sve centre u kojima je bilo mnogo jugoslovenskih radnika.

Samo deset dana pre atentata krenuo je u posetu fabrici "Volvo" u Geteborgu, ali ga je policija upozorila da ustaše žele da ga ubiju. Rolović je insistirao da poseti "Volvo":

- Želim da sretnem naše ljude, da čujem njihove probleme, šta ih tišti.

Uveče, kad se povukao u svoju sobu, neko je lagano pritisnuo bravu da bi upao, ali se na njegov povik: "Ko je?" lagano povukao.

Rolovićev stariji brat Đorđe u pismima ga je molio da se čuva.

- Uvek nam je poručivao da se ne sekiramo jer se on ne plaši ustaša. U jednom pismu je napisao: "Svakome od nas narod je poverio određeni zadatak. Meni je određeno da radim ovde u Stokholmu. Tu ću dužnost, kao i svaku drugu, obavljati do kraja, makar i po cenu života" - pričao je kasnije Đorđe.

Tako je i bilo.

Desetog septembra 1971. Barešić i Brajković su osuđeni za ubistvo Rolovića, kao i njihovi pomagači Ante Stojanov i Lemo Mariner. Dilema koji je stvarni razlog i odakle je stiglo naređenje traje do danas.

- O kontekstu možemo samo da nagađamo na osnovu raznih nepotvrđenih izvora. Bilo je to vreme maspoka, hrvatskog nacionalnog i kulturnog buđenja. Ekstremisti su se, naravno, priljučili tome, tražeći otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije, priznavanje u Ujedinjenim nacijama... Hrvatska emigracija je bila aktivna u Švedskoj, a Vladimir je za kratko vreme uspeo da zaokruži sliku da ekstremisti pritiskaju radnike da pomažu hrvatsku borbu za otcepljenje. Perjanica maspoka na početku je bila Matica hrvatska. Sedamdesetih godina u Švedskoj je osnovano Društvo prijatelja Matice hrvatske "Matija Gubec", na čijem čelu je bio Branko Salaj, univerzitetski profesor, intelektualac koji je pedesetih prebegao iz Jugoslavije i stao uz borce za otcepljenje. Šokantno je bilo otkriće da Matica hrvatska sarađuje sa ekstremnom emigracijom, čak i sa ustašama - kaže Rolovićev sin Predrag.

Pre nekoliko godina CIA je objavila dokument iz maja 1980. pod naslovom "Jugoslovenski emigrantski ekstremisti" u kome se navode i četiri organizacije koje su u inostranstvu organizovali ljudi koje ova obaveštajna agencija naziva "Pavelićevim sledbenicima". Jednu od njih predvodili su Dinko Šakić, Srećko Rover i Stjepan Bilandić, piše u dokumentu u kome su i imena ljudi koji su učestvovali u atentatu na Rolovića. U istom dokumetu piše da je Rover bio član Hrvatskog revolucionarnog bratstva, da se uporno zalagao za otmice diplomatskih predstavnika SFRJ i da je bio šef organizacije Hrvatski nacionalni otpor u Australiji.

Karijerni diplomata Miodrag Iličković u knjizi "Diplomatske zabeleške: Kako se rušila Jugoslavija iz Australije" navodi da je Rolović u februaru 1970. posetio Australiju i da je tom prilikom australijskim kolegama predao aide memoire (nezvanični dokument) sa detaljima o pojedinim osobama i njihovim učešćima u terorističkim akcijama.

Britanski novinar Ričard Vest napisao je da je moguće da je nešto od tih razgovora "procurilo" do Rovera i da je on to prepoznao kao pretnju svojim planovima i vezama sa članovima komunističkog rukovodstva u Hrvatskoj. Rolović je navodno dospeo na njegovu "crnu listu", a godinu dana kasnije je ubijen.

Ubice su, prema izjavama službenika ambasade, insistirale da ambasador otvori kasu i preda "listu sa imenima". Spekuliše se da bi lista na kojoj su ubice insistirale mogla da sadrži imena "nacionalno orijentisanih" visokopozicioniranih hrvatskih komunista koji su održavali kontakte sa Jelićem, Roverom... Iličković, koji se zatekao u Ambasadi u Stokholmu dan posle atentata, napisao je da su službenici govorili o listama i da je to bio razlog zašto je Rolović upucan. Ambasador je navodno ukazivao rukovodstvu u Beogradu na vezu ustaških organizacija sa rukovodstvom Hrvatske, a njegove depeše su prosleđivane u Zagreb, onima koji nisu smeli da ih vide.

Rolovićeva sekretarica Mira Štempihar svedočila je da je trebalo da ambasador otputuje u Beograd 8. aprila dan posle atentata.

- Rekao mi je da ide u Beograd i da će možda biti opozvan ili penzionisan. Očekivao je kritiku, oštre razgovore. Kada je Vladimir sprečen da otputuje, stavljena je tačka - seća se njegova supruga.

Do kobnih metaka, koji su ga u Stokholmu pogodili, Rolović je prešao trnovit put komuniste, revolucionara, partizana, državnika i diplomate. Tito ga je odlikovao dva dana posle atentata, 9. aprila 1971. Ordenom narodnog heroja. Nosilac je Ordena zasluge za narod i drugih jugoslovenskih i inostranih odlikovanja.

(Kurir.rs/Novosti)