Zoran Mihajlović: Pružam deci lepo detinjstvo

On je pravi čovek na pravom mestu. Vrhunski profesionalac u novinarstvu, privatno je zanimljiv i vedar, veliki otac i suprug, a nadasve pristojan i dobar čovek. Život ga nije mazio, ali ni pokvario

Kako se nosite sa osećajem odgovornosti?

- Pre svega, odgovornost je ogromna, i prema gledaocima i prema saradnicima. Mi osluškujemo puls publike, a istovremeno u informativnim emisijama održavamo nivo profesionalizma i objektivnosti u izveštavanju.

Glavni urednik informative i voditelj dve glavne informativne emisije prilično je retko i traži dobru kondiciju. Odakle crpite energiju?

- Jeste, rad na TV zahteva dobru kondiciju (smeh). Na aplikaciji na telefonu već na polovini dana dobijam informaciju da sam prešao 10.000 koraka (smeh). Sad kad ste to rekli, palo mi je na pamet da neke kolege iz dnevnog lista i sa sajta, kad me sretnu u hodniku, kažu: "Čoveče, ti stalno negde žuriš." Šalu na stranu, sve je pitanje organizacije. Oduvek ustajem rano i kasno ležem. Trudim se da dva veoma odgovorna segmenta posla nikada ne dovedem u koliziju.

Radili ste na brojnim televizijama. Da li je tačno da ste bili PR nekome ko je danas ministar?

- Da, po povratku iz inostranstva, gde sam živeo pet godina, nije bilo jednostavno naći posao u medijima. Zahvaljujući kontaktima i znanju jezika dobio sam posao u kompaniji koja je u vlasništvu jednog sadašnjeg ministra. I moram da priznam da me je to jednogodišnje, ali veoma intenzivno PR iskustvo, profesionalno mnogo osnažilo. Moj poslodavac je bio veoma strog i od njega sam naučio važnu lekciju: sve mora i može da se završi u postavljenim rokovima, bez obzira na to da li smo u tom trenutku u Vašingtonu ili u Moskvi. Od njega sam naučio da kada je posao u pitanju, nema nerešivih problema.

Po čemu pamtite odrastanje, roditelje, studije, bezbrižne dane mladosti?

Ni moje detinjstvo, a ni mladalački dani nisu bili baš toliko bezbrižni. Rodio sam se u Rijeci i do 14. godine živeo sam u malom primorskom mestu Crikvenici. Moj otac je bio profesor nemačkog jezika i svetske književnosti, direktor srednje škole. Majka je radila u MUP. I sve što je ličilo na idealan život srušilo se 1980, kada sam sa osam godina izgubio oca. Majka, sestra i ja krčili smo put pred nama najbolje što smo umeli. Posle završene osnovne škole, 1986. dolazim u Beograd, gde sam završio Vojnu gimnaziju, a potom 1994. i diplomirao na Vojnoj akademiji. Zbog ratnih godina i razdvojenosti od majke, koja je ostala u Hrvatskoj, a potom i od starije sestre, koja se odselila na Novi Zeland, moje odrastanje nije bilo uvijeno u porodičnu oblandu.

Od čega ste živeli?

- Iako su moji roditelji bili Beograđani i imao sam kakav-takav oslonac u širem krugu porodice koja je ovde živela, splet životnih okolnosti me je oblikovao da od tinejdžerskih dana postanem samostalan. Osam godina živeo sam u internatu po vojničkim pravilima, nakon čega sam napustio vojsku i sa 22 počeo da se i bukvalno brinem sam o sebi. Prvi dinar zaradio sam kao prodavac na jednoj tezgi u Bulevaru revolucije. Pre rada u medijima, radio sam u jednoj poznatoj beogradskoj agenciji za nekretnine.

Oženjeni ste i imate dvojicu sinova. Ima li mira u kući za oca koji radi naporan i odgovoran posao?

- Kao što rekoh, sve je u dobroj organizaciji (smeh). Supruga i ja se trudimo da sve dobro isplaniramo i drago mi je da uspevamo u tome. Žao mi je samo što nemamo više vremena jedno za drugo, za putovanja i druženje sa prijateljima. Ali živimo u ludom vremenu, dnevne obaveze se utrostručuju, svi su u trci za novcem, sada nas i korona dodatno blokira, ljudi su se generalno udaljili i "preselili" na društvene mreže. Odupirem se tome koliko mogu. Uprkos kritikama mnogih, i dalje nemam ni Tviter ni Instagram nalog. Pokušavam da održavam barem telefonski kontakt sa dragim ljudima.

Kako provodite vreme sa sinovima?

- Stariji sin je tinejdžer, druga godina gimnazije, i on je potpuno u svom svetu. Preokupiran je druženjem, izlascima, društvenim mrežama i sve to moram da razumem. Mlađi sin je četvrti razred i veoma je vezan za nas. Trudim se da makar vikendom radimo nešto zajedno. Obojica su plivači, takmičari. Treniraju dugi niz godina i postižu zapažene rezultate. Mlađi sin nedavno je osvojio treće mesto na republičkom takmičenju u plivanju. Podržavam ih u tome od prvog dana, nisam propustio nijedan njihov trening ili takmičenje, sve dok me pandemija u tome nije zaustavila, jer nije dozvoljeno prisustvo publike na tribinama. Voleo bih da što duže ostanu u sportu. Drago mi je da smo supruga i ja uspeli da im pružimo mnogo lepše detinjstvo nego što je bilo moje.

Imate li vremena za nešto van novinarstva?

- Malo slobodnog vremena preostaje, vikend je prekratak za sve. Iako znam da sviram gitaru i klavir, na instrumentima se nakupila prašina (smeh). Ponekad uzmem gitaru u ruke i za svoju dušu odsviram neku pesmu koju sam tog dana čuo. Kad smo bili mladi, zabave su bile nezamislive bez gitare, danas su se vremena promenila. Tačnije - mi smo se promenili.

Svima nam je teško u vreme pandemije. Na koji način se družite, proslavljate rođendane dece?

- Kao i u drugim porodicama, slavlja se zbog epidemioloških mera svode uglavnom na najuže porodično okupljanje. Ipak, kod nas je krajem marta uvek veselo, jer mlađi sin, supruga i ja slavimo rođendan istog dana. Tako je sudbina htela.

Nekoliko godina ste živeli na Novom Zelandu. Kakvi su Novozelanđani i šta bi prvo trebalo da zna neko ko se uputi tamo daleko?

- Čarobna zemlja, divna, nedirnuta priroda, blaga klima, dobri i predusretljivi ljudi, uređena zemlja gde je sve zakonski regulisano. Da nije toliko udaljena od nas, preporučio bih je svakom kao turističku destinaciju. Ipak, Novi Zeland nije za svakoga. Idealan je za ljude koji su ne samo rešili da se odsele već doneli čvrstu odluku da tamo puste korene i pomire se sa činjenicom da neće moći da dolaze u Srbiju kad god požele. Za one koji mogu da se odupru nostalgiji, Novi Zeland je bukvalno "stress free" zemlja.