MAJA STEVIĆ JE PRIMETILA ČUDNE MODRICE NA NOGAMA: Doktorka mi je rekla sam kritični i da imam još deset dana života

Akutna mijeloidna leukemija bolest je o kojoj se retko priča, i malo zna.

Maja Stević je sada zdrava i srećna žena, a ovo je njena priča kako se borila borila sa opakom bolešću.

- Neko vreme sam se osećala umorno, malaksalo. Stalno mi se spavalo. Iznenada su počele da mi se pojavljuju modrice po nogama. Koleginica iz salona inače je po struci lekar, i ona mi je odmah rekla da idem da uradim analize. Rezultati su, naravno, bili loši. Kada su čitali nivo trombocita, mislili su da je greška, pa su me slali na ponovne analize. Pre samog odlaska kod lekara, tri dana sam se osećala dobro, mogu reći - zdravo - govorila je Maja za Kurir i dodala kako nije ni sanjala šta će uslediti.

Nakon definitivno potvrđenih rezultata, hitno je poslata u Urgentni centar.

- Tamo su me i zadržali odmah, saopštivši mi da moram na bolničko lečenje. Sutradan sam prebačena na hematologiju, gde su mi uradili analizu iz koštane srži, da bi mi ubrzo doktorka saopštila da je bolest koju imam akutna mijeoblastna leukemija. Bila sam u šoku. Gledala sam kroz nju. Objašnjavala mi je kako je leukemija zapravo rak krvi, a ja sam se već posle pet minuta osećala kao da to nije rekla meni. Nisam mogla da verujem da sam bolesna. Javila sam suprugu i i on i sinovi su ostali zatečeni.

- Doktorka je potom rekla da sam u kritičnom stanju i da ću 10 dana morati da im budem na oku. Terapije su krenule odmah - pričala naša sagovornica, dodajući da su sa njima krenule i komplikacije, počev od trombocitopenije, koja može uzrokovati nekoliko drugih bolesti.

Došlo se i do toga da je dobila i diseminiranu intravaskularnu koagulaciju (DIK) koja uzrokuje stvaranje sićušnih ugrušaka svuda po telu, što naglo iscrpi krvne pločice i faktore zgrušavanja krvi. Kasnije je saznala šta ta dijagnoza znači.

- Predrag Slijepčević iz udruženja "Leuka" rekao mi je da imam sreće što sam živa, jer DIK i upalu pluća preživi jedna u 1.000 ljudi. Ja to nisam ni znala ni osetila - kaže ona i dodaje da se to odrazilo na reagovanje lekara u slučaju njene primarne bolesti, za koju su joj dali tri umesto sedam terapija.

Nisu joj ni sve te nedaće dozvolile da joj nešto pokvari praznike. Voljeni dom je bio okićen, a Maja je po izlasku iz bolnice bila u njemu, nasmejana kao da prethodno nije bila na odeljenju za hematologiju.

Kažu da muka ne ide nikad sama, tako da je Maja čak i koronu dobila. I pogodite šta? Pregrmela je. Jer, šta je to za jednu ženu ovakve snage?

- Kada sam dobila koronu, nisam imala miris i ukus, samo dva dana sam imala temperaturu, a bila samo šest dana u bolnici u Batajnici - kaže uz osmeh ova žena, čiji duh niko ne može da poljulja.

- Vratila sam se posle preležane korone na hematologiju na drugu terapiju, ali su me vratili kući zbog senki na plućima. Bronhoskopija je pokazala gljivicu na plućima. Inače, prva terapija, ili barem njena polovina, ma kako se ona nazvala, spustila je blasti (ćelije raka) sa 92% na osam odsto - kaže ona nastavljajući priču o svojoj borbi.

Inače, u trenutku kada smo razgovarali sa ovom hrabrom ženom, tek je završila posetu manastiru Tumane.

- Suprug je predložio da tamo odemo porodično, na izlet, da iskoristimo lepo vreme, jer tamo ujedno i čitaju molitvu za zdravlje. Moji sinovi su veliki, stariji ima 25 godina, mlađi 18. I danas kada sam bolesna funkcionišemo kao ranije. Ne dam da mi bolest promeni život - izričita je ona.

- Proveravano je da li smo brat i ja kompatibilni, u slučaju da mi bude potreban donor, mada lekari misle da mi transplantacija možda neće biti ni potrebna - kaže ona dodavši da je tek kad se našla u ulozi pacijenta sa leukemijom shvatila važnost Registra davalaca koštane srži.

- Moji sinovi i suprug su ušli u registar davalaca koštane srži. Kada neko nema srodnog donora, može ga naći u nekom strancu, u registru. Ponosna sam na to što su uradili. O svemu što preživljavam, o borbi koja je tek krenula, javno govorim s jednim razlogom. Hoću da se moj glas čuje. Hoću da govorim zbog svih onih koji su utučeni zbog bolesti, i nije im do toga. Želim da se zna da pozitivan duh može mnogo da pomogne, i da su vera, nada i ljubav veoma bitni u trenucima kada pomislite da klonete - priča ova, slobodno možemo reći, heroina.

A nije da ni sama Maja nije imala padove.

- Kada sam došla u bolnicu, ubrzo je umrla cimerka iz sobe. Ljudi su tamo u različitim stanjima, stadijumima bolesti, a unutra smo svi zajedno i po mesec dana i više. Ipak, mogu reći da sam psihički prilično jaka i stabilna, i da sam samo presekla sa sobom da pokušam da zaštitim sebe. Svesna sam da ljudima koji su tamo ne mogu da pomognem, baš kao ni oni meni. Mi smo u rukama lekara, kojima, moram da napomenem, sam oduševljena. Tu su za svako pitanje, savet. Mnogo su posvećeni i tu su za nas apsolutno za svaku sitnicu.

Dok govori o lekarima, priseća se i jedinog trenutka kada je plakala.

Nisam zaplakala kad su mi rekli da sam bolesna, ali sam plakala kada sam izgubila kosu.

- Mislila sam da sam spremna na to. Najpre sam se ošišala na paž, pa na kratko. Krenulo je skoro sve da opada, jastuk je bio pun dlaka, pa sam frizerku zamolila da me ošiša do glave. Kupila sam turban, nosim marame kada god idem negde. U kući ih ni ne nosim. Sin mi je rekao "mama, tako si lepa, nisi mi drugačija bez kose, lepa si i tako". I kako onda čovek da poklekne? - pita se Maja.

Osim porodice i prijatelja, koji su joj naveća podrška, poslala nam je Maja i fotografiju sa svojim najboljim "četvoronožnim drugom" psom Hektorom, koji joj svakodnevno stavlja osmeh na lice. Sa nama je podelila i jednu njihovu zajedničku fotografiju.

Za kraj razgovora hrabra Maja pogodila je suštinu.

- Živim normalno kao do sada, uživam u malim stvarima. Opcija odustajanja ne postoji. Ova bolest je samo jedna prepreka, koja će biti pređena - zaključila je ona.

Kurir.rs / Suzana Trajković