RADIOAKTIVNI CEZIJUM U ZEMLJIŠTU I HRANI ZA ŽIVOTINJE: Analize pokazuju, Srbija i dalje trpi posledice katastrofe U ČERNOBILJU

BEOGRAD - Svet nije bio spreman za eksploziju koja se dogodila pre 35 godina u nuklearnoj elektrani ''Lenjin'' u Černobilju, tadašnjem Sovjetskom savezu, i izazvala najveći akcident u istoriji primene nuklearne energije u mirnodopske svrhe, kaže Vedrana Vuletić iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM).

Oblak radioaktivnih čestica koji se formirao posle eksplozije na četvrtom bloku nuklearne elektrane u Černobilu, na ukrajinsko-beloruskoj granici, 26. aprila 1986. godine, širio se preko cele Evrope, pa i tadašnje Jugoslavije, a stigao je čak do Japana, SAD i Kanade.

Vuletić kaže da Sovjetski savez nije odmah obavestio svetsku javnost o toj nesreći i da je akcident otkriven slučajno jer su se aktivirali alarmi na detektorima u nuklearnoj elektrani u Švedskoj.

''Utvrdili su da radioaktivnost dolazi sa teritorije SSSR i tek tada, na insistiranje međunarodne javnosti, sovjetske vlasti su iznele informacije da se dogodio akcident'', kaže za Tanjug Vuletić, rukovodilac Odseka za monitoring, kontrolu i vanredne situacije u SRBATOM-u.

Prema prvim zvaničnim informacijama do nesreće je došlo ljudskom greškom, ali da je, navodi Vuletić, posle detaljne analize međunarodnih i sovjetskih eksperata zaključeno da je uzrok nesreće bio kombinacija neadekvatnih tehničkih rešenja reaktora prilikom izvođenja testa.

U međuvremenu je mnogo radioaktivnostih čestica ispušteno u životnu sredinu, a radioaktivnost je počela da kontaminira ne samo okolinu Černobilja, nego i celu Evropu, a kasnije celu severnu hemisferu.

''Bio je to šok za celu svetsku javnost .Međutim, međunarodna zajednica se brzo sabrala i insistirala na formiranju komisije koja će da ispita šta se desilo u Černobilju, ali i na donošenju obavezujućih međunarodnih ugovora i konvencije'', kaže Vuletić.

Dodaje da su četiri meseca posle eksplozije donete dve međunarodne konvencija o ranom obaveštavanju u slučaju nuklearne nesreće i o pružanju pomoći u slučaju nuklearne nesreće ili radiološke opasnosti.

U životnoj sredini na teritoriji nekadašnje Jugoslavije pojavili su se cezijum, stroncijum i drugi radioaktivni elementi koji su dospeli u atmosferu kao posledica akcidenta.

''Nismo imali nuklearnu elektranu, a dobili smo veštačke radionukleide'', navodi Vuletić.

Navodi da su da su informacije o nesreći u Černobilju bile oskudne, ali da su vlasti u Jugoslaviji izdavale uputstva kako da se stanovništvo zaštito od posledica akcidenta i kontaminacije, koja hrana da se izbegava, kao i preporuke da se određene namirnice zamrzavaju zbog joda, čije je vreme poluraspada osam dana.

Srbija i tadašnja Jugoslavija imale su monitoring i pre katastrofe u Černobilju, a laboratorije su, prema rečima sagovornice Tanjuga, detektovale desetak puta veću radioaktivnost u prvim danima posle katastrofe.

''Još uvek merimo radionukleide koji su stigli iz Černobilja, pre svega cezijum koji se još uvek može detektovati u zemljištu, a ponekad u hrani za životinje kao što je seno, ali to su niske koncentracije koje nemaju uticaja na zdravlje životinja i ljudi'', ističe Vuletić.

Napominje da je nuklearna katastrofa u Černobilju imala dalekosežne posledice - ekološke, ekonomske, zdravstevne, političke i sociološke, te dodaje da posledice nisu bile isključivo negativne, već da je bilo i pozitivnih, naročito u unapređenju nuklearne sigurnosti i zahtevima za nuklearne reaktore.

Neposredno posle katastrofe u Černobilju, bilo je zastoja u razvoju nuklearnih programa, a u Jugoslaviji je, podseća Vuletić, donet zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana koji je i danas na snazi.

''Došlo je do unapređenja nuklearne sigurnosti i mnogo strožih zahetva, tako da su današnje nuklearne elektrane mnogo sigurnije nego u vreme akcidenta u Černobilju.

(Kurir.rs/Tanjug)