SESTRE I TEHNIČARI KOVID BOLNICE U KRUŠEVCU IZVELI JEDINSTVENU PREDSTAVU: Suze su za hrabre s ispisanim imenima na skafanderima!

Glumci su neuki, ruke im se tresu, dikcije nema, čarapanski i južnjački naglasak tako simpatično dominiraju... Ali predstava je jedinstvena! Vrhunska! Tera na suze. Medicinske sestre i tehničari kovid bolnice u Kruševcu - oni koji nam život znače - na daskama koje život znače!

Tu je 11 njenih "ratnika" u plavim uniformama. Smenjuju se na stolici pod reflektorom prekaljeni vojnici iz Niša koji su podigli bolnicu i najbolji "učenici" iz Kruševca. Ovo su dnevnici iz crvene zone. Ovu su "Maske koje život znače" na sceni Kruševačkog pozorišta. Premijera na Međunarodni dan medicinskih sestara.

- Noć. Prijem. Javio se porodici: "Dobro sam, ne brinite. Čujemo se malo kasnije. "... Čuje se zvuk monitora, onaj dobro poznati. Vreme je. Sekunde su prošle, a već je u veštačkoj komi. Ne bih se toliko uznemirila, nije mi prvi put, da njegov telefon nije zvonio i zvonio... Na ekranu je pisalo "Moja ljubav " - čita "glumica" s papira priču koja nema srećan kraj.

Sala je puna, onoliko koliko epidemiološke mere dozvoljavaju. Muk, pa se prolomi aplauz. I kod kreveta kreće predstava - devojka koja u koronu ne veruje dočekala je da sedne u kafić, kupi crvenu haljinu mesecima zarobljenu u izlogu.... Drugarica, medicinska sestra, moli je da se čuva...

Reflektor je opet na stolici.

- Prokleti april. Ulazim na smenu. Dečko '98. godište se kvari. Saturacija pada na 40. Moje dete je dve godine mlađe od njega. Od suza nakupljenih u onim ronilačkim naočarama ništa ne vidim... Posle 16 dana umire. Dolazi njegova majka da preuzme lične stvari. Držim u ruci njegov telefon i novčanik... Izvinjavam joj se što ne mogu da zaustavim suze. Teši me, kaže da me razume. Ona koja je izgubila dete, mene teši! - kreću i sestri suze.

- U isto vreme se čuo plač u našim porođajnim salama - iz tame će glavna.

Devojka u crvenoj haljini ne oseća miris i ukus kafe... Ne može da diše. Već je na respiratoru...

Na stolicu seda Katarina. Idilične prizore sa ekrana smenjuju slike nasmejanih kolega, uživanja sa seminara, druženja... Na svakoj je onaj koga više nema.

- Jutro i slike koje ću pamtiti do kraja života, 4. na 5. jul 2020. Čovek od kog sam učila prve "korake" u anesteziji, moj šef. Uplašen, modar, gleda svoju saturaciju: "Kale, ne ubacujem ni 100 ml, spremi sve za intubaciju"... Istrčavam, plačem... Vraćam se... On se sam namešta za intubaciju - papir u rukama joj se trese.

Nije imala snage da mu da lekove za uspavljivanje.

- Doktorka mu stavlja masku na lice... Pomera je i pita: "Gde je Katarina?" Uhvatio me je za ruku: "Dete, ne sekiraj se, biće sve u redu. Probudićete me za nedelju dana." On ni u ovoj situaciji ne misli na sebe... Osetila sam kako popušta stisak ruke i tone u san... Nismo uspeli. Preminuo je 15. jula. Anestezija nije više ista. Šefe, hvala vam za sve i izvinite ako smo vas nekad izneverili - jecaji se prolamaju salom.

Svi staju na noge. Minut ćutanja za Sašu Seferovića i sve koji su u borbi za tuđe živote izgubili sopstveni.

- Pamtićemo ih zauvek. Slava im i hvala.

Devojka se s respiratora vraća u život. Oblači crvenu haljinu. Crveno - simbol krvi, borbe, radosti, ljubavi - pobeda života nad smrti.

- Uspeli smo. Ovaj osećaj je vredan svih neprospavanih noći. Volim život. Volim ovaj posao. Majke mi. Znam, mnogi će reći, ima boljih, čistijih, plaćenijih... Ali mi smo njegovo veličanstvo - medicinska sestra... - "leti" Bojana scenom.

- Kažu suze su za slabiće. Ja kažem - suze su za hrabre sa ispisanim imenima na skafanderima - glavna će za kraj.

Ovacije. Bis u skafanderima... Mirela - 417 dana u kovid režimu, Marin 146, Bojana 417, Ceca 146, Gordana 417...

Naklon za njih. I sve one koje ne znamo, ne vidimo, a tu su za nas...

(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)