REPORTER KURIRA NA STRATIŠTU SARAJEVSKIH SRBA: Sa Kazana se niko živ nije vratio, niti će...

Re­po­r­ter Ku­ri­ra kraj ja­me iznad Sa­ra­je­va, gde su kla­li i u be­zdan ba­ca­li Srbe

Lavež pasa

U mahalama Bistrika 29 godina posle ista tišina kao i onda kad su ih odvodili, tišina koju pocepa samo lavež psa.

Korak po korak stazom kojom su ih odvodili...

Jesu li znali kuda ih vode?

- Možda nisu verovali, ali su znali... Vodili su tih meseci ljude, Srbe uglavnom, iz Sarajeva okolo na brda da kapaju rovove, neki bi se vratili, neki ne bi - kaže mi jedan od saputnika na putu uz mahale Bistrika.

Ubili i Predraga Šalipura, koji je bio pripadnik iste 10. brdske brigade tzv. Armije BiH Mušana Topalovića Cace, gospodara života i smrti. Pre rata Mušan je bio prijatelj sa Predragovim ocem Momčilom, dernečili zajedno po Sarajevu, Mušan ga zvao „čika Momčilo“... Pozajmljivao kola od „čika Momčila“...

- Žao mi je samo što nisam imao priliku da pitam Cacu: „Zašto si to uradio, sine Caco? Zašto si to uradio čovjeku koji te je volio? Zašto onome ko ti nije ni htio ni mogao nauditi?“ - ispričao je 2016. u razgovoru za Slobodnu Bosnu Momčilo Šalipur, otac ubijenog Predraga.

Uz uličice Bistrika i stazu Boguševca, koja vodi do Kazana, u blatu još stoje tragovi zveri. Nema te kiše koja ih može oprati, ni vremena koje ih može izbrisati. Tragovi zveri...

- Prvo su ih izboli noževima, pa su ih zaklali, i Predraga, pa su im onda odsjekli glave i bacili u provaliju. Ja mislim da je to zločin nad zločinima - ispričao je 2006. novinarima Momčilo Šalipur, otac ubijenog Predraga Šalipura.

Gledanje zla

Oko jame Kazani iznad Sarajeva nema ptica. Onomad kad sam bio, nisam video nijednu.

Braću Vučurević iz Ulice Skenderija pokupili i odveli, i njih ni krive ni kome dužne. Vodili ih istom ovom stazom, vukli, tukli, lomili kosti, gore ih bacili u jamu...

Književnik Nenad Milkić napisao je knjigu o sarajevskim mučenicima i poneo je do Kazana. Do mesta gde je nastala i napisana. Knjiga se zove „Kosti“.

Korak po korak stazom među stenama do Kazana. Na ivici jame je kraj puta, ovde se staza završava. U stvari, odavde staza vodi pravo na nebo.

Je li dan kad su ih doveli ovde bio isto ovako vedar?

Je li isto ovako sijalo sunce?

Jesu li braća gledala svoje Sarajevo, svoju Ulicu Skenderija, jesu li znali da se sa Kazana neće vratiti?

Koga su od braće prvo ubili, a koga potom?

Koji je duže gledao zlo očima?

I zašto zlo, njima koji su bili tako dobri, ni mrava nisu zgazili, kamoli kome zlo doneli?

Nigde kao kraj Kazana duša ne zapišti tako jasno.

Predrag Spajić, nekad borac 3. sarajevske pešadijske brigade Vojske RS, stoji kraj Kazana i gleda obrise poznatih brda iznad Sarajeva.

- Tamo je išla linija... Eno ga brdo Žuč, pa Tas, Poljane, Radava, tamo iza je Vučja luka - priča.

Iz kamena na kome su ih klali nikao pelin i miriše iznad jame. A jami se dno ne vidi. Bije odozdo hladnoća. I miriše pelin, i tamjan.

Vosak izgorele sveće sa kamena na kome su ih klali kaplje u jamu na njihove mučeničke kosti...

Sandra Blagić iz Laktaša donela do Kazana ikonu Svetog Vukašina iz Klepaca. I njega zaklali nad jamom, a on se posvetio. Kad je ikonu spustila na stenu na kojoj su ih klali, na koju je padala njihova mučenička krv, na ikonu pao zrak sunca, a Sandra zaplakala.

Život i vaskrsenje

Gospode Bože, ima li ijedne srpske kuće da kraj nje nema jama?

Kroz suze čitala je molitvu:

- Jer si ti život i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu tvojih, Hriste, bože naš, i tebi slavu uznosimo sa bespočetnim tvojim Ocem...

Gospode Bože kako je nad jamom mirisao tamjan dok je Sandra čitala molitvu.

- Sanjam li moje drugove sa prve linije? Sanjam, brate moj, skačem noću, borim se sa sobom - priča mi Predrag Spajić.

Jami pod nama nema dna. Oko Kazana nema ptica.

Na Kazanima, na lokalitetima Gaj i Grm maline, 1998. ekshumirani su posmrtni ostaci i u 28 vreća prevezeni u Lukavicu. Kasnije je analizom utvrđeno da je reč o 23 žrtve, starosti od 27 do 66 godina. Identifikovano je 15 ubijenih, desetoro srpske, dvoje ukrajinske, dvoje hrvatske i jedno bošnjačke nacionalnosti.

Jesu li bili živi kad su ih bacali i dokle ih je ispraćao sunčev zrak? Kad se ugasio? Kad su pali u mrak...

Kamen na koji je padala njihova mučenička krv danas je bio topao. Sa kamena u jamu kaplje vosak na kosti mučenika. Na stazi ispod jame tragovi zveri. Nema te kiše koja ih može oprati.

- U toku rata odavde su vađeni posmrtni ostaci i nošeni na groblje Lav. Neka tela su negde sakrivena. Ovo ovde je pokazatelj kako se Sarajevo, bošnjačko, intelektualno, ono koji baštini tradiciju ratnih jedinica, odnosi prema žrtvama drugih nacionalnosti. Svaki zločin nad Bošnjacima je ratni zločin bilo gde i bilo kada, zločini nad Srbima i drugim narodima određuju se kao ubistvo, okrutno ubistvo, saučesništvo. Sarajevo nije spremno da kaže da su se ovde desili ratni zločini - priča mi kraj jame Dušan Šehovac, Srbin iz Sarajeva.

- Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja - teče molitva nad jamom.

Crnilo iz jame

Crnilo suklja sa dna jame. I tišina, pusta i beskrajna. Ima li mira dole na dnu jame? Kada će duše mučenika naći smiraja?

- Zašto tamo, gde god da se ukotvilo neko naše pleme, u blizini postoji jama - pita neko kraj Kazana.

- Jame su naša sudbina...

Nad Kazanima mirišu pelin i tamjan, pred ikonom Svetog Vukašina gori sveća.

Dole ispod je Sarajevo.

Jama ista kao kad su na onom kamenu klali ljude i bacali u bezdan. I kamen isti.

Je li se Sarajevo za ovo godina išta promenilo?

Posle, kad smo krenuli iz Sarajeva, svratili smo na Sokolac da Predrag Spajić obiđe ratne drugove... Na groblju koje ovde odavno zovu Zejtinlik.

Našao je drugove među belim krstovima...

Kraj Kazana nije ostala nijedna ptica. Samo tišina, mukla. I njihove duše mučeničke. U stvari, kad su kraj jame dogorele sveće i kad smo krenuli odozgo, mislili smo da smo otišli, a nismo, ostali smo svi na Kazanima. Odozgo se, sa Kazana, još niko živ nije vratio!

Zoran Šaponjić