MOJ JUGA JE PREŽIVEO BITKU NA KOŠARAMA, ALI NE I ONO ŠTO MU JE NATO DONEO! Ubio ga je rak, ali sećanje na njega neće nestati

Jugslav Zorić bio je heroj sa Košara koji je vodio bitku na Košarama, a potom i sa dva karcinoma. Umro je pre dva i po meseca

Zorić je bio pripadnik 53. graničnog bataljona koji je obezbeđivao najteži i najsuroviji deo granice tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, gde su naši vojnici mučki ubijani. Odande se živ izvukao. Ipak, nije ovo priča o jednom čoveku koji se spasio prokletstva Prokletija.

Ovo je priča o čoveku kog je rak ubio pre dva i po meseca. Priča o osobi koju su svi voleli, o imenu koje svima mami suze i osmehe - u isto vreme. Njegovi drugovi pričaju o njegovoj dobroti, porodica o neizmernoj ljubavi.

Nije ovo ni priča samo o tome. Ovo je priča o čoveku kom je verovatno, 23 godine kasnije, glave došao rat, a koji je i poslednju bitku bio dostojanstveno.

Na skupu 53. graničnog bataljona na Zlatibora održanom u maju, za svakim stolom Juga, kako su ga zvali, se pominjao.

U suzama je govorio o njemu čovek koji ga je angažovao za radove na vili koja je ugostila borce.

Uz smeh, dok onako iz krajička oka viri suza koja bi da kane govorili su njegovi drugovi. Jer - on je taj koji ih je isprva okupljao.

Ugošćavao ih je na druženjima u svom voljenom Bečmenu.

Poslednji put okupio ih je na sahrani. I kad je umro, kad su se okupili njegovi saborci, Zorićevu suprugu Verku i sinove nisu zaboravili. Oni su bili tu umesto Juge.

Tu je Verka, heroina, onakva kakva joj je muž bio, smogla snage da za Kurir ispriča sve o svom voljenom.

- Juga i ja počeli smo da se zabavljamo u junu 1998. godine, a on je u septembru otišao u vojsku. Sve vreme dok je bio rat smo se dopisivali. Njegova pisma bila su tužna, emotivna. Pisao mi je o stvarima koje su se tamo dešavale. Duša ga je bolela za Radetom Ljotićem, sa kojim je pošao u vojsku, a koji je stradao na Paštriku. Pitao se čak i "zašto on, a ne ja". Tu bol nosio je dok sam nije otišao kod njega, 23 godine kasnije. Nikad nije prežalio nijednog druga koji je poginuo, bez obzira da li ga je znao par meseci ili dana. - Rekao mi je tada u pismima da će preživeti, da će se vratiti, i da ćemo biti zajedno. Ispunio je to obećanje. Imamo dva sina. Nije što je bio moj, ali je bio divan otac i suprug. Nikada nije ni vikao. Nikad decu nije izgrdio, a kamoli istukao. Deca su zahvaljujući njemu uvek bila zaštićena, u svakom smislu te reči - rekla je gušeći se u suzama žena jednog heroja.

Više puta ponovila je da je Juga njima bio sve, a bol koja se samo u njenim očima mogla videti to je dokazivala.

- Podrška. Oslonac. Osmeh i ljubav. Sve je on to nama bio - priča Verka, dodajući da je bila jedna od onih srećnih žena kojima su muževi omogućili to da se u potpunosti posvete porodici.

- Moj Jugoslav bio je neko ko je meni dozvolio taj luksuz da budem pred moje dece da ih ispratim i dočekam iz škole, da budem kod kuće i da dočekam njega s posla. Moje vreme je bilo usmereno ka njima. On je bio taj koji je radio i nama obezbeđivao pristiojan život. Obezbeđivao nam je miran san i srećan život. Mene je 23 godine ispunjavao lepim rečima, osmehom i pažnjom. Moje suze ne staju jer je to preko noći nestalo, a sa tim i - moj miran san. Koliko je Jugoslav voleo da se druži svedoči i to da je svoje saborce, braću sa kojima je delio sve na Prokletijama, okupljao povremeno u Bečmenu. Značilo mu je to. Da ih vidi, da se sete, da se nasmeju, zagrle.

- Imao je mnogo prijatelja.Voleo je da okuplja u svojoj kući društvo. Voleo je punu kuću i smeh. Njemu su Košare bile bitne. On nas time nije opterećivao previše. Neke priče čuli smo tek kada njega nema jer je hteo da nas sačuva od svega toga. Možda smo tek sad negde svesni šta je on tamo doživeo i preživeo - priča Verica, dodajući da je par svojih drugara okupio tokom korone, kada je već znao da je bolestan.

- On je u junu prošle godine okupio svoje drugare. Znao je da je bolestan i nikome nije rekao. Ponašao se kao da se ništa ne dešava. Bio je raspoložen, potpuno miran. I ja sam bila mirna jer nisam znala koliko je bolestan...

....On je meni prvo rekao da ima čir na želucu i helikobakteriju. Pripremio me je da će mu možda smetati od hrane, da nije skroz zdrav.... ni slutila nisam šta se desilo... nisam znala da je 2019. godine krišom operisao melanom. Te godine smo starijem sinu spremali punoletstvo. Meni je pre toga rekao da mora da dođe na Zlatibor da radi na par dana i da se vraća kući da pripremamo rođendan. Tek kasnije mi je rekao da je lekara pitao "hoću li dočekati sinu da proslavim punoletstvo". Bilo mu je bitno da doživi taj dan. Rečeno mu je da će doživeti, veseliti se - priča naša sagovornica, jecajući.

Tako je i bilo, proslavio je sinu punoletstvo.

- U junu 2020. godine je saznao da ima rak pankreasa. Sve analize pokazale su da to nije imalo veze sa melanomom, ali je to bio drugi put da prolazi kroz bitku sa karcinomom. Sve to ima veze sa tim čime su oni tamo gađani. Ozračeni su, i niko ne može da me ubedi u suprotno - u suzama govori Verka, svesna da su naši heroji odbranili našu zemlju, ali da su odande došli mahom - upropašteni.

Jesu oni heroji, svesna je i ona toga sama.

Jugoslav je bio poseban.

Nije tukao bitku samo na Košarama.

Tukao je još dve sa rakom, a da ni zakukao nije.

- Da sam na njegovom mestu možda bih vrištala, ali se on nikada nije požalio čak ni da ga nešto boli ili da ne može - zaključila je ona, još jednom uz ime svog voljenog dodajući reči "ponos" i "herojstvo" koje on i te kako zaslužuje.

Jugoslav Zorić preminuo je 19. marta ove godine nakon bitke sa karcinomom pankreasa u poodmaklom stadijumu, koji je i lekarima skrstio ruke i onemogućio da ga leče.

Čak i u celoj borbi sa bolešću, baš kao i 1998-1999. Ostao je heroj i otišao dostojanstveno.

Ove godine, preminuli Zorić poneće titulu Srbskog viteza, koja se poslednjih desetak godina dodeljuje zaslužnim građanima.

Kurir.rs / Suzana Trajković