ISTANBUL: Ovde se ljube Istok i Zapad, ovde je jedinstvena AJA SOFIJA, DANAS DŽAMIJA, ALI I MESTO GDE SE PONEKO I PREKRSTI

Lije kiša, briše vetar na Bosforu, a grad od 18 miliona stanovnika i čak 180 km između dve krajnje tačke izgleda ko mesto iz komšiluka. Istanbul. Na čuvenim mostovima načičkani ribolovci, pod kapama i kabanicama. Jedan i kese "obuo". Ulicama brzo zamiče samo ko mora, smenjuju se stare i moderne zgrade, sve izgleda nekako toplo, familijarno...

Od nastanka 537. beše hrišćanka crkva, pa od raskola 1054. pravoslavna, nakratko u 13. veku katolička, da bi opet bila pravoslavna. Kad Konstantinopolj posta Istanbul i pade pod Osmanlije, i Aja Sofija posta džamija. Tvorac Republike, slavljeni Ataturk, čije slike i spomenici su na svakom koraku ovog grada, još 1934. napravi veliki iskorak i pretvori je u muzej koji baštini vekove, duh i muslimana i hrišćana. Erdogan, u 21. veku, 2020. godine, vrati je korak nazad i mimo protivljenja sveta opet je džamija.

No bez obzira na sve, poseban je osećaj ući u to sveto mesto. Izuvanje, pa marama. Kroz velika vrata sjaj dolazi iznutra, gomile lustera su upaljene. A i zlatni svodovi sijaju. Kocka poda ograđena crvenim trakama viri iz zelenog tepiha, koji je prekrio sve. "Alah" i drugi natpisi na arapskom okačeni okolo, sa svodova vire krstovi i ostaci fesaka. Na stoličicama Kurani.

Starija žena, ubrađena i bosa, stoji nasred Aja Sofije. Okrenuta ka onome što je svojevremeno bilo oltar. Moli se ruku sklopljenih pod bradom. Pa se preksti zdesna nalevo, pa opet moli. I za kraj - tri puta se krsti. Nestvarno u svemu tome. Niko je ne dira.

- Pa i sam kad sam u mestima u kojima nema džamija, odem u prvu crkvu da klanjam. Sve su to sveta mesta - veli jedan momak.

Tri devojke, od po dvadesetak leta, poziraju za društvene mreže. Jedanput - ne valja. Drugi - ne valja. Nogu nije lepo namestila. Nasred Aja Sofije! Porazno.

Napolju ogrejalo. Mile ljudi iako je policijski čas na snazi. Bio je to jedan od poslednjih vikenda maja, stranci su slobodno mogli da se šetaju Turskom, ali ne i lokalci, i to svako veče posle 21 sat i vikendom. Restorani i kafići svakodnevno pod katancem, a oni što hranu prodaju mogu to stalno. Policija na svakom ćošku. Ne možeš ući ni prići znamenitostima dok ti i torbe ne pregledaju. I mačke na svakom koraku. Debele, istanbulske. Neke čak i poziraju.

Na Aja Sofiju gleda i čuvena Plava džamija. Remek-delo od 20.000 ručno rađenih pločica s tulipanima skriveno je pod skelama, restauracija u toku. Ali to ne umanjuje monumentalnost i lepotu džamije. Koja je sjajno podeljena na deo za vernike, gde mogu da klanjaju na miru, i onaj samo za turiste. Jer i ovde ih je ko mrava.

I u Istiklal ulici gužva. Ali, ipak, ne kao u stara dobra vremena, kad ovuda vikendom prošparta i po tri miliona ljudi.

- Jedina dobra stvar korone je što ipak može da se prođe gradom - jedna devojka će.

Istiklal (nezavisnost) - najduža, najpoznatija pešačka zona u Istanbulu, spaja trg Taksim, gde dominira spomenik Ataturku i njegovim junacima koji izvojevaše nezavisnost i republiku 29. oktobra 1923. Spušta se do četvrti Galata i čuvene Galata kule, na kojoj je sjajnim slovima ispisan jedan datum - 29. maja 1453. Sudbonosni dan kad je Konstantinopolj pao u ruke Turaka. I tu je neki poseban osećaj. Pad ovog kamenog džina daleko je odzvanjao...

A odozgo pogled puca na metropolu... Veličanstvena Sulejmanija, koju sazda slavni Sinan arhitekta, Plava džamija, minareti na sve strane. Jer Istanbul je grad džamija, više od 500 ih je. Mostovi, brodovi, neboderi....

Zlatne odaje sultana, bogatstvo skrckano iza velikih bedema i gvozdenih kapija - Topkapi i Dolmabahče palate zatvorila je korona. Ne da ni čuvenu kafu popiti ko čovek. Eto razloga više da se vratimo u Istanbul...

* Putovanje u Istanbul realizovano je uz pomoć Ministarstva kulture i turizma Republike Turske

Kurir.rs/J. S. Spasić