NAKON SMRTI MUŽA 2 MESECA NIJE NAPUŠTALA KUĆU: Prvi put kad je izašla doživela STRAVIČNU NESREĆU! Sad je samohrana mama u kolicima

Kristina nije mislila da će nekada biti u Savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Jer o tome niko ne razmišlja, do one jedne kobne sekunde, kojoj se niko ne nada. Tog 07. oktobar 2016. godine Kristina je kao i mnogo puta do tada, sela sa drugom u kola.

- Moj pogled je bio na telefonu i nisam obrćala pažnju na vožnju druga, prvo zato što sam toliko puta sedala u auto sa njim i uopšte nije važio za nekoga ko vozi brzo, ko je neoprezan vozač ili nema iskustva. Pisala sam poruku snaji i u tom nekom trenutku je on krenuo da pretiče jednu ženu po klizavom kolovozu, nakon čega je izgubio kontrolu nad automobilom i auto se nakon što je udario u bezonsku šahtu isprevrtao više puta i završio na krovu pod jednim stovarištem Ja sam tom prilikom bila suvozač i nisam bila vezana - priseća se.

Kristine kaže da je nezgodi prethodio niz događaja, koji su ukazivali da se prijatno veče sa društvom, neće dobro završiti. Njena, tada jednogodišnja ćerka, koju je lako uspavljivala, te večeri nije htela da zaspi.

- Druga okolnost je bio kvar na autu kojim smo trebali da krenemo, pa je drugar čak pozajmio automobil od svog brata i treća okolnost je što sam ja te večeri prvi put da kažem izašla posle svega što mi se izdešavalo, pre tog dana.

Izašla je prvi put nakon smrti supruga.

- Dva meseca pre toga sam izgubila supruga nakon teške bolesti. On je preminuo prvog avgusta, a sedmog oktobra sam ja imala udes. To je bio razlog zbog koga sam se ja povukla u sebe i zbog koga se nisam nešto preterano ni kretala, niti odlazila u grad ili kod prijatelja, eto i taj 7. oktobar da kažem prvi put da sam otišla kod nekoga. Prvo je bila smrt supruga i kažem mislila sam da ne može biti gore, a onda me taj 7. oktobar razuverio da može itekako gore.

Jezive scene sa mesta nezgode, potpuno smrskan automobil i pitanje – da li u njemu uopšte ima preživelih.

- Prvo čega se sećam nakon toga je buđenje na Banjici, kasnije sutradan nakon operacije, jer su odmah po prijemu u čačansku bolnicu gde su konstatovali da sam životno ugrožena, jer su moje povrede bile takve. Imala sam prelom kičme, prelom četiri rebra, probijenu plućnu maramicu i jak potres mozga. Zbog toga sam hitno transportovana u Beograd, gde sam već sledećeg jutra operisana. Centar Kristininog sveta je njena petogodišnja ćerka Magdalena. U najtežim trenucima, bila joj je i najveći motiv. Saznanje da više neće moći da hoda, dani provedeni u bolnici, a onda i meseci na rehabilitaciji. Sve je to podnela, jer je znala ko je čeka kod kuće.

- Posle dva meseca su je moji roditelji doveli u Sokobanjsku i to je bio možda jedan od najtežih trenutaka. Iako smo mi bili svakodnevno u kontaktu i preko Vibera se gledale i ona je meni govorila i mama i naravno nije me zaboravila, ali ja sam najveći strah imala od toga da ona mene zaboravi i strah kako će reagovati kad me bude videla u kolicima - priča Kristina.

-Tad je trebalo nekih dva i po sata iz Čačka do Beograda i ono svaka sekunda mi je bila predugačka i to iščekivanje u holu Sokobanjske, sećam se tog dana kao da je juče bio i nju koja se pojavila na vratima i raširila ruke i povikala mama, u tom trenutku stvarno nije bilo srećnije žene od mene. I tad su sve brige i sve ostalo palo u vodu.

A kako to život ume da izrežira, Kristinu je centar za rehabilitaciju spojio sa danas najboljim prijateljem - Željkom Likićem.

- Sećam se Željko je ušao u moju sobu kad sam obuvala patiku i jednu patiku mi je bacio sa kreveta i rekao ajde dohvati, a ja ne mogu ni da je obujem, pa mi je onda on pomagao, stopalo mi je postavljao kako treba jer mi sad stopalo ne radi, ne mogu da obujem patiku tako lako i onda je on prišao krevetu i on mi to pomogao. Sve ostalo što nisam mogla da savladam, savladavala sam brže uz pomoć njega.

Bila je odlučna i hrabra u borbi za život i oporavak. Nije plakala, jer je znala koliko je situacija u kojoj se našla teška za njenu porodicu. Želela je da im pokaže da bez obzira na invalidska kolica, može sve.

- Nisam nikad bila neko ko je razmažen, ali su oni tad na neki način se prema meni postavili tako. To je meni malo i smetalo. Ne zato što sam ponosita, nego jednostavno zato što sam osećala da mogu i zato što sam želela da budem što više samostalna i da što manje zavisim od njih. I evo četiri i po godine nakon svega što se izdešavalo, živi sama sa ćerkicom i zahtevam vrlo malo pomoć njihovu.

Kristina je danas član upravnog odbora u Savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije. Priključila se projektu „Još uvek vozim“ koji za cilj ima povećanje bezbednosti u saobraćaju mladih, za koji je dobila nagradu. Trenira stoni tenis, voli da se druži, ali su joj ipak najdraži ternuci oni provedeni sa Magdalenom.

- Nastavila sam da živim sasvim normalnim životom. Moja svakodnevica se svodi na Magdalenu. Dani kada ona nije u vrtiću kao na primer danas, trudim se da nam budu što kvalitetniji, dolazimo do parka do igrališta, šetamo dole do reke, često odemo i u šoping ili kod prijatelja, tako da volim da kvalitetno provodim vreme sa njom.

Magdalena je imala četrnaest meseci, kada se Kristini dogodila saobraćajna nezgode. Pamti je samo u kolicima.

Nije imala nikada neka pitanja tipa kada ću prohodati, da li ću prohodati nego jednostavno prilagodila se ovoj današnjoj situaciji sa tim raste i jako dobro mogu da kažem da se snalazi i prilagođava. Često me pita treba li mi pomoć, kada idemo kod nekoga, uvek razmotri da li je tamo pristupačno, ako idemokod nekog od društva ko živi na spratu, ona pita mama ko će te izvući, ko će te izneti tako da je jako svesna i jako razumna. Često volim da kažem za nju da je čovek u malom.

Sekundu koja joj je promenila život proglasila je najnebitnijom u svom životu. Sve naredne živi tako da njena ćerka uvek zna da pored sebe ima majku borca.

Kurir.rs

OVDE MOŽETE GLEDATI UŽIVO KURIR TELEVIZIJU

Bonus video: