PROF. DR NADEŽDA BASARA, DOKTORKA KOJA MATIČNIM ĆELIJAMA VRAĆA IZ MRTVIH, ZA KURIR: Moj put je PUT SVETOG SAVE!

Studenički tipik, u kome Sveti Sava još u 13. veku zabranjuje nadrilekarstvo i savetuje kako se postupa pri masovnim oboljenjima, što podrazumeva i da bolesnik treba da odlazi iz bolnice s otpusnom listom, na mene je ostavio veliki trag. Čovek čoveku treba da bude lek, učio nas je Sveti Sava, i zato svaki lekar ne bi trebalo da zaboravi hrišćanske zavete, kaže u intervjuu za Kurir prof. dr Nadežda Basara, direktorka interne medicine u bolnici "Sankt Franciskus" u Flenzburgu u Nemačkoj, žena koja je brojne ljude izlečila od leukemije transplantacijom matičnih ćelija koštane srži i kojoj je patrijarh Porfirije uručio Orden Svetog Save drugog reda u Hramu Svetog Save.

U govoru u Hramu ste pomenuli stradale pretke vašeg supruga u Jasenovcu, kao i vojevanje vaših u balkanskim ratovima i u Velikom ratu. Čini se da danas mladi ne mare za pretke i istoriju?

- Zato i želim da mlade ljude, naše potomke, podsetim na važnost porodice i predaka, na ljubav koju u sebi jedni prema drugima osećamo. I posle prvih reakcija na moj govor, mislim da sam u tome uspela. Jer kako drugačije objasniti da mi se članovi šire porodice koji se godinama nisu javili, u poslednja tri dana ne samo javljaju i čestitaju već, hvala bogu, i o najnovijim dešavanjima pripovedaju. I ne samo oni, pišu mi pacijenti i prijatelji.

Jesmo li kao ljudi zaslužili koronu i čemu nas je ona naučila?

- Nismo je zaslužili. Korona nas je naučila koliko su porodica i njena podrška važne, koliko je zdravlje važno i koliko su, u suštini, materijalne stvari nevažne u životu.

Pandemija već predugo traje - koliko je onkoloških, pa i hematoonkoloških bolesnika koji zbog ograničenog pristupa zdravstvenim sistemu ili straha od odlaska kod lekara zbog zaraze nisu na vreme otkrili bolest ili su usporili lečenje?

- U Flenzburgu je lečenje hematoloških i onkoloških pacijenta nastavljeno nesmanjenim tempom u vreme pandemije, čak smo ambulantno imali više pacijenata nego u 2019. Međutim, u drugim oblastima, popu hirurgije, elektivne operacije bile su pomerane, jer nismo imali dovoljno intenzivnih kreveta.

Otkad radite u Flenzburgu, procenat preživljavanja dve godine posle transplantacije matičnih ćelija koštane srži je najviši u Evropi - čak 88%, a od 1997. uradili ste ih više od 2.300. Da li to i danas zavisi od toga jesu li davaoci srodni ili nesrodni?

- Rezultati transplantacije od srodnog i nesrodnog davaoca su u međuvremenu identični. Kada sam pre mnogo godina, došavši u Nemačku, počela da se bavim time, rezultati transplantacija od nesrodnog donora su bili lošiji u poređenju sa srodnim. Taj napredak zahvaljujemo, pre svega, preciznoj molekularnoj dijagnostici, kao i bržem prepoznavanju specifičnih komplikacija koje se javljaju posle transplantacije.

Insistirate na važnosti individualne terapije kod pacijenata.

- Individualna terapija je ne samo realnost nego i preporuka i svetskog i evropskog društva za karcinome, jer su i karcinomi i leukemije biološki veoma različite bolesti. Kod karcinoma pluća, ne samo uznapredovalih već odnedavno i kod ranijih stadijuma, uspešno se primenjuje ciljana terapija, kojom se uništavaju ćelije karcinoma. Da bi se individualna terapija mogla primeniti, potrebna je precizna, molekularna dijagnostika.

Još dok ste radili u Beogradu, 1992. ubacili ste više od 50 naših pacijenata, za koje nije bilo registrovanog leka, u studiju za novi lek...

- Jesam, i vrlo sam ponosna na tu američku studiju, jer se Srbija tih godina nalazila u teškoj situaciji. Radilo se o trećoj fazi kliničke studije u kojoj se na velikom broju bolesnika širom sveta ispitivao efekat leka u lečenju maligne hematološke bolesti, a koji nije bio klasičan citostatik. Rezultati su bili dobri, lek je kasnije registrovan širom sveta i uspešno se primenjuje i dalje.

Kurir.rs/J. S. Spasić

Bonus video: