ALBANCI, DŽABA ZAKLETVA DA NA KOŠARE NEĆE STATI SRPSKA NOGA Poljubio sam zid karaule i zapalio cigaru za poginule srpske vitezove

Kako su Zoran Vlašković i Mihailo Medenica prošli kroz albanska sela i obišli poprište najtežih borbi u ratu 1999. godine.

Posle povlačenja Vojske Jugoslavije iz rejona karaule „Košare” na albanskoj granici u junu 1999. godine, nakon potpisanog Kumanovskog sporazuma, kojim je okončan rat NATO-a i SRJ, prvi Srbi koji su se tamo vratili bili su novinari.

Zoran Vlašković iz Kosovske Mitrovice i Mihailo Medenica iz Beograda, u odvojenim, slobodno se može reći – akcijama, obišli su poprište najžešćih borbi u ratu 1999. godine.

– Troje nas je išlo u potpunoj ilegali, prolazeći kroz Rudnik, Peć, Dečane, Junik i više drugih čisto albanskih sela. Odabrali smo zimu i sneg zbog manjeg rizika da sretnemo nekog na putu od Batuše prema karauli. Ali nismo bili mnogo sumnjivi jer smo imali na autu KS tablice, u to vreme jedinstvene na Kosmetu.

Vozač je ostao kod auta iznad sela Batuša, jer dalje se nije moglo zbog velikog odrona. Drugar i ja smo pešice dva sata i petnaest minuta pešačili po velikom snegu do karaule. Nesmotreno smo promašili karaulu i bar pola kilometra ušli na teritoriju Albanije, pola kilometra ispred albanske kasarne. Vraćajući se našli smo karaulu. Bar 15, 20 minuta bili smo na karauli.

Stalno smo pomišljali naići će neko i eto problema. Ali nikog nije bilo, mada su se u snegu videle ljudske stope koje je prekrio noviji sneg. Normalno da je postojao strah kad se zna da su se Albanci zakleli 1999. godine da u tom rejonu srpska noga neće nikada kročiti – kaže Zoran Vlašković, novinar „Jedinstva”, koji je Košare obišao 11. februara 2011. godine.

Od silnih NATO bombi zgrada karaule je poklekla, sa ruševine su odneti sva drvenarija, prozori, vrata i krov. Okolni objekti su, kaže Vlašković, takođe srušeni. Tako danas izgleda nekada najlepša karaula u Jugoslaviji. Oko ruševine danas, videlo se to po tragovima u snegu, prolaze divlji veprovi, medvedi, vukovi i lisice.

Reportaža Mihaila Medenice objavljena je početkom aprila 2011. godine, oko mesec dana nakon što je bio na Košarama.

– Na Košarama mi je tokom rata bio brat, kao pripadnik 125. motorizovane brigade VJ, a i sam sam bio vojnik na Kosmetu, tako da sam priču o najvećoj i najtežoj borbi tokom rata – paklu Košara, odlično znao, i zbog toga sam jednostavno morao da odem gore – kaže Medenica, koji je dobro znao stav Albanaca koji su mu preneli prilikom prethodnog neuspelog puta na Košare: „Sa Srbima samo vatra i krv!”

Bilo je to 2009. godine, kada su ih meštani Junika opkolili i posle zadržavanja i pretnji pustili, nakon što se Medenica pozvao na poznanstvo sa visokim oficirom KPS-a. Dve godine kasnije odlučio je da proba ponovo, ovog puta angažujući Albanca kao vodiča i vozača.

– Reč je o bivšem borcu OVK-a koji je, za novac i posle šest meseci pregovora, pristao da me vodi na Košare, uz uslov da ne otkrijem njegov identitet. Ovog puta zbog rizika nisam hteo da vodim fotoreportera sa sobom, već sam poneo fotoaparat – objašnjava Medenica.

Odlučio je da zaobiđu Junik, pa su iz Đakovice krenuli prema Batuši.

– U Batuši su nas zaustavili čim smo ušli, jer nema drugog razloga proći kroz selo, osim ići ka Košarama, ali im je Albanac koji je bio sa mnom rekao da idemo do groblja sa njihovim borcima i da vidimo ima li divljači za lov u planini.

Do lokacije zvane Musina kuća moglo se kolima. Na tom mestu se nalazi i groblje teroristima OVK-a, poginulim u borbama za Košare, na koju za svaku godišnjicu dolaze najviši funkcioneri prištinskih vlasti, smatrajući „osvajanje” Košara svojom najvećom pobedom. Odatle smo nastavili peške.

Do karaule ima oko tri kilometra, ali je uspon toliki i sneg do kolena da se hoda nekoliko sati, uglavnom smo išli potokom. Korak po korak, jer je sve još prepuno kasetnih bombi i nagaznih mina.

Kada sam ugledao karaulu, vrisnuo sam i potrčao, ne mareći više ni za šta. Dogovor je bio da se zadržimo što kraće, tako da sam za tih pola sata jurcao naokolo da vidim i fotografišem što više, prekrstivši se, poljubivši zid karaule i zapalivši cigaretu za sve poginule naše vitezove – kaže Medenica.

(Politika iz 2016/ Milan Galović)

Bonus video: