OSTALI SMO MLADI, DA BI DRUGI MOGLI DA OSTARE: Mihailo Medenica odgovorio svima koji s mržnjom govore o Srbima

Mihailo Medenica u novoj kolumni objašnjava zašto Srbi ostaju mladi i ona predstavlja odgovor svima koji sa mržnjom govore o srpskom narodu.

Daleko od toga da smo mi, Srbi, najbolji narod na ovom šaru zemaljskom, no znam da bi taj šar zemaljski valjano bio pustahija – pusta da nije Srba na njemu, i tačka!

Ne zato što smo narod najstariji, naprotiv, Srbin je vazda najmlađi kako bi drugi mogli da stare…

Svi koji s tolikom mržnjom zbore o nama – temelje svoje domove, svoju istoriju, svoj identitet na zemlji podbuloj od srpske krvi i kostiju! To što svojataju kao dedovinu za koju bi postradali do zadnje kapi krvi odavno je krvi sito – krvi Srbinove!

Tu gde su oni plitko pokopali dedove dublje ne mogu – dublje su dedovi naših praotaca…

Nije to nikakav mit kao što pokušavaju da nam spočitaju no živa istina – svi su stigli da ostare na Srbinovoj mladosti…

Najstariji su nam grobovi, pa opet je samo za nas bol svake majke i naš bol, a Srkinja se nad grobom sina, il kćeri, nekako podrazumeva, jel da?

Tu pripada, tu valja, neka je tu…

Naročito u predstojeće julske dane, u vreme nekrofilskih panađura, u dane kad nam se valja “suočiti sa prošlošću” i večno kajati zbog greha koji ne nosimo već ga nosaju za nama pokušavajući da nas natovare ko mule…

I, da zlo bude veće, pristajemo.

Tako olako pristajemo da Srebrenicu nosimo kao lance jer, eto, bićemo veći koliko pristanemo da budemo mali, valjda?

Jeste u Srebrenici bilo genocida, ali ne tamo gde se u julske dane postave šatre i prodaju suze, već svud okolo kud niko ne mari ni da pogleda, a nekmoli da požali bol majke što rasute kosti iz rasutog groba skuplja i nariče!

Pa, nema naroda koji se toliko suočava s prošlošću kao srpskog, jer, evo, prvo mome ocu život prođe u pitanju gde je grob oca njegovog..?

Od naših grobova starije je samo naše večno traganje za grobovima, za kostima mučenika koji su postradali da bi drugi ostarili…

Preziru nas upravo oni čija polja rađaju na neznanim humkama našim!

Hrvati, Bošnjaci, Šiptari… oni čije postojanje jeste smrt Srbinova tako silno preziru sve srpsko jer kako bi postojali da im mržnje nije?!

No, na stranu oni, njihova mržnja satire njih, muka je što smo ovde, u sred Srbije, tako lako i nehajno pristali na laž ne jedne no stotinu Srebrenica!

Reci da nije bilo genocida i eto inkvizicije da ščepa za gušu i oči, da utrapi karte za te nekrofilske diznilende, da proda bol i suze na metar i kilo!

Eto se sjure, sve ih je više iz godine u godinu, da ubede kako je trn vazda bio trn i da tu nije bilo nikakvih srpskih sela, da nas je na zemlji uvek previše, da valjamo koliko se pokajemo za grehe koje nismo počinili, dok je svaki greh prema nama nekakva kazna koju smo zaslužili, pa zato valjda i nije greh..?

Ako nešto o Srbinu znam – znam da ga svačija suza boli ko njegova, ne bi u suprotnom večito bio mlad da drugi ostare, no ne znam kojoj se to budućnosti dodvoravamo tražeći ispis iz istorije?!

Zašto da se stidim Ratka Mladića?!

Junak je, ne samo roda mojeg već svih onih koji toliko seire nad sudbinom časnog čoveka!

Da je ljudskosti u njima da progovore koliko je sela njihovih sačuvao dok su gorela srpska?!

Da priznam “genocid” u Srebrenici, odreknem se presvetog Kosova i Metohije, zaboravim jame i vrtače hrvatske – da bih bio šta?!

Građanin sveta a skitnica na svojemu!

Dobar drugome a najgori sebi?! Mogu li takav uopšte drugome biti iskreno dobar?

Mogu li u drugome poznati čoveka ako ga prezrem u sebi?!

Jesam li bolji Srbin ako pred budućnošću stanem noseći kamen umesto krsta?

Ako mi je Srbije dovoljno koliko mogu da vidim a ne da dogledam?

Ako pojurim u to bolje sutra zaboravivši sebe u divnome juče…?

Srbin sam, nisam najbolji na svetu ali nek se svet zamisli kakav bi bio bez Srba?!

Da smo mali i ništavni ne bi nam grobovi bili najstariji.

Da smo zlo ne bismo Kosovom i Metohijom bili blagosloveni!

Ako ne znamo koliko vredimo samo pogledajmo ko nas prezire – naše se letine zlate, njihove krvare…

Ako smo narod genocida otkud se tolika trnjišta, bagremari, papratišta i koprivnjaci zovu imenima sela srpskih?

Ostali smo mladi da bi drugi mogli da ostare…

Nema tu druge istine.

(Kurir.rs/Mihailo Medenica)