U današnjoj 14. epizodi serijala „300 čuda“, autorka i novinarka Ljiljana Danilović donosi zanimljive priče o vranjskom dijalektu i misterijama u Đavoljoj Varoši. Dešava se da neko ko iz neke druge sredine dođe u Vranje ne razume šta Vranjanci međusobno pričaju. Vranjski dijalekat još uvek živi, neguje se pa se preselio čak i na društvene mreže. "Vranjski jezik" je specifičan i vrlo simpatičan, brz, reči su ponekad vrlo kratke, ali se zato njima mnogo kaže.

Obiluje arhaičnim izrazima, koji retko gde mogu da se čuju. U mnogim kafanama jelovnik je napisan vranjskim dijalektom pa su nazivi mnogih specijaliteta nerazumljivi gostima sa strane. Zato je ekipa „300 čuda“ potražila profesionalnog kuvara da im objasni nazive specijaliteta. Slatkiše, recimo, zovu „blagoća“. Zahvaljujući Milanu Zdravkoviću i Jelici Stevanović iz Turističke organizacije Vranja, snimili smo svakodnevni razgovor Vranjanaca, a oni su nam ga preveli na „naš“ jezik. Zanimljivo je da jedna reč može imati više značenja, a da kada se prevede na književni srpski jezik, ona jednostavno gubi prvobitni smisao. Čak i ton, odnosno način na koji je izgovorena neka reč, može da bude znak srdačnosti ili pak znak da je neko ljut na nekoga, pa mogu da se „pokaraju“ tj.posvađaju.

U Đavoljoj Varoši ima mnogo misterija koje ni nauka nije uspela da reši ili razjasni. Odmah ispod kamenih figura nalazi se crkva posvećena Svetoj Petki, za koju se veruje da ima isceliteljske moći. Naime prema verovanjima potrebno je maramicom da se istrlja mesto na telu koje vas boli i da se zaveže za granu. Na taj način sve tegobe koje imate ostaće tu zauvek. U ovoj varoši bez stanovnika, drveće ima čudne oblike, poneko kao da je nagorelo, a poznato je da tu nikada nije bilo požara. Nauka kaže da je zbog sastava zemljišta tj. brojnih minerala drveće deformisano pa stabla izgledaju kao umetnička dela. Ovo je samo deo priča 14. epizode serijala „300 čuda“, koja će premijerno biti prikazana na Kurir televiziji večeras od 19.30 časova.