OD OVOGA DUŠA BOLI: Crkva u kojoj se krstio i venčao Karađorđe osuđena na propast! ZMIJE SU JOJ SKORO JEDINI POSETIOCI

Ova crkva zadužbina je despota Stefana Lazarevića, i kulturno je dobro, a osuđena je na propast

Do zaboravljene svetinje tek poneko zaluta.Makadam je jedini put do nje, a i njega nemilosrdno pokušava da pokrije gusto rastinje.

Kao da želi da ona bude zaboravljena. Tek se ove svetinje ponekad neko seti... Zalutaju tu oni koji priču o njoj saznaju na internetu, a obilaze je tek malobrojni meštani. Iako je samo selo u Šumadiji, nedaleko od Beograda, ovaj hram kao da je na kraju sveta.

Ipak, čudesna je njena lepota iako je, reklo bi se, već godinama i vekovima - osuđena na propast. U kamenu su, na dovratnicima, uklesani neopisivi prizori ratnika u borbi. Tu su simboli i pečati države Nemanjića.

Razni zapisi... Tek dve freske, koje jedva da se naziru, stoje tu. Jer, dobro je da su i one tu, obzirom da jedna od najznačajnijih srpskih svetinja stoji nemo, zaboravljena od sveta i - bez krova. I tako godinama... Zakorovljena je, a pri samom prilasku dobro se mora paziti na zmije, koje su tu jer ljudi retko i dolaze.

Kada se uđe u sam hram, ili slobodno rečeno ono tek što je od njega ostalo, prizor je za svakog vernika bolan. Nekoliko dogorelih sveća na oltaru tu su da se vidi da je neko, eto, došao da je poseti. Pored oltara je jedna stolica, za one koji se do nje uspnu, da mogu da odmore, dok pale sveće i pomole se. Duboko u hramu nalazi se oltar.

Stoje tu tri izbledele ikone, još par dogorelih sveća, i slika vožda Karađorđa. Ipak, i ko dođe, ostavi novac, poneki cvet. Ti simboli, na oltaru u zidu koji je već počeo da puca od moći vremena koje ga neumitno kruni, jedino su što pokazuje da ovo mesto ipak nije zaboravljeno... Selo Gorovič ima dva groblja. Jedno se nalazi na putu ka Trnavi, a drugo je tu, u korovu, pored davno zaboravljenog zdanja.

Sahranjuju ljudi voljene ili u razorene grobove, koje tu stoje više od veka, ili gore, krčeći put još dublje ka šumi. Tako na ovom groblju ima i grobnica s kraja 19 veka, onih još starijih ploča na kojima se ni uklesano slovo više ne vidi, ali i novih mermernih grobnica.

Meštani, oni koji žive na putu ka njoj, oduševe se zvuku automobila.

Zagledaju tablice, milo im što neko tamo ide, zanima ih odakle su turisti. Jedan od takvih, koji se i dalje ne mire sa bolnim činjenicama, je Radoslav Marković (64), koji je u Goroviču rođen, i koji je u tu crkvu odlazio još kao dete...

Ova domaćin, koji nas je ugostio na svom imanju, do crkve se uspe povremeno, posebno kad je neki praznik koji okupi tek njih 20-tak. Kad ide sam, nosi štap, da rastera zmije, iako zna da one neće napasti, da su tu samo jer nikoga drugog nema.

Seća se Radoslav svega, od dana kad je prohodao, do danas. On je jedan od onih svedoka propadanja ove svetinje.

- Crkva je kad sam bio mali imala krov, ali je ona i gorela, krov je propadao, sada nema ničega. Pod vedrim nebom je, prepuštena silama, nebu, Bogu... Bilo je dosta fresaka, sada ih nema. A kako i da opstanu? Sećam se, kada su bile poplave, ispred crkve sam našao ljudski kostur. Obeležio sam ga sa četiri koca, i pozvao sveštenika da ga pitam šta da radim. Rekao mi je da ga prelijem vinom, okadim i zakopam na ćošku groblja. To sam uradio. Sad se više ni ne sećam gde je taj grob, ali preminuli bar sada ima svoj smirnaj - priča on, vraćajući se na priču o povremeno zalutalim turistima koji su jedino što ga teše.

- Skoro je ovde bio čovek iz Slovenije. Ima neku rodbinu u Beogradu, i na internetu je saznao za ovu crvu, i zaputio se da ga je vidi, svestan njenog istorijskog značenja. Nije on jedini. Dođu tako sa strane, iz inostranstva, Beograda. Ne znam kako niko ne uredi ovu crkvu, kako je ne otrgne od propadanja, a pitanje je kad će se srušiti kao kula od karata - rekao je on i dodao da meštani žele da pomognu u obnovi, ali da sredstava bez pomoći opštine, Zavoda za zaštitu kulture spomenika i države za nju spasa jednostavno nema.

Za bogomolju Svetog Preobraženja Hristovog ne postoje pisani tragovi o njenom nastanku i ko je ktitor, ali prema predanjima srpskog naroda važi da je ona sagrađena još pre vladavine Nemanjića, tačnije da je nastala za vreme Rimljana kao rana hrišćanska bogomolja ili bazilika koja je još krajem petog veka služila kao sudnica.

Prilikom ranijih poseta arheologa iz Subotice i Kragujevca, tokom radova kopajući metar u dubinu naišli su na troslojne temelje, što potkrepljuje priču da je ovde postojala svetinja i pre Nemanjića, bazilika iz 5-6 veka.

Inače, postoji predanje da je prolazeći carskim drumom despot Stefan Lazarević krenuo u Nikopoljski rat i da je upravo na ovom mestu gde se hram nalazi, odslužena je sveta liturgija gde je vojska pričešćena. Tada se zarekao da će ako se vrati živ iz bitke srpsku svetinju obnoviti i urediti, i po predanjima naroda to je i učinio. Tako je na vratima karakterističan urezani simbol vojnika sa perčinom i kuburom u ruci u jurišnom položaju koja oslikava tadašnje teško vreme i težnje srpskog naroda za slobodom od tadašnje turske vojske.

Takođe, po pričama Karađorđević savremenika, vožd je Jelenu upoznao u obližnjem selu i venčao se upravo u ovoj crkvi, i tako je započeto stvaranje jedne od dve najveće dinastije u Srbiji.

Kada je ukrao tada devojku Jelenu u selu Masloševo kod Topole, venčao se u crkvi 1786. godine, i to nije jedini put kada je Crni Đorđe prošao ovim putem. Idući u rat na Osmansko carstvo sa svom vojskom i dobošarima došao je u ovaj monumentalni hram gde se srpska vojska pričestila.

Hram Svetog Preobraženja Hristovog u više navrata je spaljivan, ali i obnavljan.

Kurir.rs/Suzana Trajković

Bonus video: