BUDIMIR JE BIO NAJHRABRIJI SRPSKI VOJNIK U VELIKOM RATU! U odsudnoj bici zadobio je 70 rana i ostao bez ruke, ali NIJE SE PREDAVAO

Budimir Davidović iz sela Goračića kod Lučana bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao podnarednik srpske vojske.

Učestvovao je tokom Prvog svetskog rata u više borbi protiv Austrougara i bugarskih vojnika. Prošao je Albansku golgotu, stigao do Кrfa, tamo se oporavio, a potom bio i jedan od učesnika proboja Solunskog fronta. Budimir je bio izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju. Šunjao se i snimao Bugare i Austrougare i nekako uvek uspevao da se neopaženo vrati.

- Obučen u bugarsko seljačko odelo nedeljama je prolazio kroz bugarske neprijateljske linije i prenosio izveštaje o stanju neprijatelja. Jedne noći išao je u patrolu i jedva izvukao živu glavu - navodi pisac Milan Bogojeviću knjizi "Male priče Velikog rata".

Početkom 1918. godine Budimir se javio u jurišnu četu.

Tokom napada na položaje Кrvavi Zub - Obla Čuka - Кravice - Zapadni Veternik ranjen je sa 17 uboda u borbi prsa u prsa! U toku borbe na njega je bačena ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka i u bolnici je izvađeno iz njegovog tela sedamdeset četiri parčeta od bombe.

- Jedan Bugarin baci na njega dve bombe. Uspe jednu da odgurne nogom, a drugu je uhvatio rukom. Hteo je da ju je vrati Bugarinu u zemunicu. Međutim, tek što ju je uhvatio, bomba je eksplodirala i njega obavi gust oblak dima. Bomba mu raznese ruku sve do ramena. Budimir u groznici skoči, ali nije želeo da se preda. Pridiže se i poče da beži u pravcu naših rovova. Ali nije pogodio mesto gde je prosečena bodljikava žica nego se uplete - navodi Bogojević.

Hrabri ratnik je bio iskidanog odela i kože dok je ruku držao da ne otpadne.

- Okrenu se i iza sebe vidi dva bugarska vojnika koja su trčala ka njemu. Levom rukom iz torbe izvuče poslednju bombu. Zubima je iščupao upaljač i bacio je bombu iza sebe - dodaje Bogojević.

Operisao ga je doktor Alkalaj. Odsekao mu je ruku iz ramena, a čak sedamdeset i četiri parčeta od bombi izvadio je iz njegovog raskrvavljenog tela.

Za Budimira je čuo i regant Aleksandar koji ga je obišao u bolnici i pitao:

- Jesi li malaksao?

- Nisam, veličanstvo, neću umreti dok se ne vratimo u Srbiju - rekao mu je Budimir, a prestolonaslednik je sa svojih grudi skinuo Karađorđevu zvezdu sa mačevima i lično predao Budimiru.

Dok se Budimir oporavljao u bolnici posetio ga je francuski general Gijom. Priča kaže da je skinuo sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i pružio ga hrabrom ratniku.

- Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje, hiljadili se takvi junaci - rekao je general.

Za Budimirov podvig čulo se nadaleko. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima - sa dve Кarađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.

Nakon oslobođenja i povratka u Srbiju Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Onako bez ruke bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a kao invalid nije mogao mnogo. Ipak, ljudi su ga držali iz sažaljenja.

Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi... Sve samo da preživi. A sa godinama je bilo samo još teže. Bolesnog i za rad nesposobnog svi su ga zaboravili.

O tome svedoči i potresno pismo koje je usred okupacije 24. aprila 1942. godine Bogoljub uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.

- Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece - napisao je Budimir.

Doživeo je duboku starost. Umro je 1980. u 90. godini života u Čačku gde od 1992. jedna ulica nosi njegovo ime.

(Kurir.rs)