2 DEVOJČICE SU MI UMRLE NA RUKAMA, TO ME JE SLOMILO! Dr Nestorović otvorio dušu o svemu osim o koroni

Prof. dr Branimir Nestorović pričao je za MONDO o svemu osim o koroni!

"Duša naša predivna. Lečio je sestru i mene godinama i izlečio. Na Avali u dečjem stacionaru za plućne bolesti bio je asistent profesoru Martinoviću. Noću na dežurstvu okupi svu dečurliju i zaposlene sestre i igra ćorave bake. Sutradan ribanje kod glavne sestre. Šmeker. Radio mi Pirkeove prome, imam ožiljak na ruci. To se na plamenu zapali neki instrument nalik šilu i time naprave rupice na podlaktici. Držale me sestre za ruke i noge. Urlala! Kad je završio rekla sam mu - Idi Bane u pi*ku materinu - onako mala, pet godina... A on me uzeo na krilo i kaže - Aj važi al me prvo cmokni - i poče i on da plače".

Ne verujem da se sećate ove pacijentkinje ali se sigurno sećate tog vremena.

"Da bi bio pedijatar moraš da voliš decu. Imali smo to neko odeljenje na Avali gde su ležali hroničniji pacijenti koji su boravili tu duže vreme. Imao sam više vremena tada nego sada mada i sada volim da se poigram sa decom. Ja stvarno volim decu. Evo kod mene u ordinaciji ima čokoladnih bananica, lizalica, sokića. Ima puno igračaka da deca mogu da se igraju. Bio je to period kada smo imali mnogo bolji kontakt sa pacijentima.

Medicina je nažalost sada postala dehumanizovana. Pacijenti su postali brojevi, lekari nemaju vremena ni za šta. Na zapadu su lekari prestali da razgovaraju sa pacijentima. Kakvo god da je naše zdravstvo ono je bolje nego na zapadu. Ti na zapadu uđeš u bolnicu i dobiješ upitnik koji treba da popuniš. Taj upitnik gleda sestra i na osnovu njega odlučuje šta treba da se uradi od analiza, gde ćete poslati, pa tek na kraju ako ona odluči da ti treba da ideš kod doktora ti odlaziš kod lekara.

Tu na Avali pošto nije bilo urgentnih intervencija bilo je mogućnosti da se izigraš. Pokupim ih pa im kupim sladoled, uvek sam kod sebe imao bombone. I onda kad dođe vizita oni se postroje, ja im podelim bombone, onda otpevamo pesmicu.

Imao sam i par ljubimica među tom decom. Dve od njih umrle i to mi je baš teško palo. Toliko teško da sam u jednom trenutku razmišljao da napustim pedijatriju".

Šta se dogodilo?

"Bio je jedan ružan mesec. Tada sam bio na odeljenju hemodijalize. Na tom odeljenju je ležala jedna mala devojčica iz Tuzle - Amela. Cela njena porodica je jela neke pečurke i svi su umrli sem nje. Njoj su bili propali bubrezi. Ona je bila moja ljubimica. Bila je još jedna devojčica, Maja iz Lazarevca. I onda možeš da zamisliš devojčice od 4 i 6 godina koje su ljubomorne jedna na drugu. Ako jednoj kupim sladoled onda moram takav i drugoj. I u roku od 15 dana su obe umrle meni na rukama. Mene je to potpuno izbacilo. Pitao sam se da li sam za ovaj posao. Ako se previše emotivno angažuješ onda nisi dobar doktor. Malo je falilo da napustim pedijatriju. Baš sam propatio taj mesec. Ne možeš da te ne pogodi, ne možeš da budeš emotivno hladan".

Ta vrsta empatije se ne uči na fakultetu.

"To te uče majka i baba. Ja se slažem sa onim što je rekao Momo Kapor da je patriotizam ono što te uči baba. To ti potiče iz kuće. Ja sam inače slučajno došao na pedijatriju. Moja karijera je išla drugačije, ja sam bio asistent na biohemiji, pa sam bio na internoj klincii na nefrologiji, pa na hematologiji. I kad se oslobodilo radno mesto na pedijatriji ja sam konkurisao iz prostog razloga jer nisam mogao da biram mesto. Prvih desetak dana me bolela glava. Bilo je veliko odeljenje, bila su 24 mala deteta koja plaču dan i noć. I jedno vreme sam mislio da sam pogrešio, a sada ne bih ovo to menjao ni za kakve pare na svetu.

Ja mnogo više verujem u intuitivno razmišljanje nego u razum. Verujem da treba raditi u ono što osećaš da je ispravno nevezano za to da li je to prihvaćeno ili ne. Vremena su postala neobična, sve dobija neku političku dimenziju. Ja nemam karakter da ćutim i da budem politički korektan. Malopre su me zvali i javili mi da je jedna moja emisija dva puta skinuta sa Jutjuba, ne svidja im se ono što ja pričam. Ali ja neću da menjam priču bez obzira što se njima ne sviđa jer onda to nisam ja.

Ne sviđa mi se u kom pravcu ide medicina na zapadu, pa ni kod nas. Ali ja ću nastaviti da radim kao što sam uvek radio pa šta bude".

I tada ste iskakali iz kalupa. Da li je bilo problema jer ste iskakali i niste radili po pravilima službe?

"Jeste, imao sam puno neprijatnosti. Sad sam u drugoj poziciji, ali tad sam bio mlad lekar i imao sam problema zbog iskazanog mišljenja. Mislim da u ovo vreme danas ne bih ni mogao da dođem do onoga do čega sam došao. Tad je bio komunizam, i koliko god smo govorili da je isključiv, bila je nekako veća širina. Što je više demokratije to je manje razmene mišljenja.

Medicina je počev od 2000. godine potpuno šematizovana. Posebno to znaju lekari koji se bave onkologijom i kardiologijom. Nemaš mnogo mogućnosti da variraš sa nekom terapijom. Čak možeš da imaš i neprijatnosti ako preporučiš neku terapiju koja nije odobrena, možeš da izgubiš i licencu. Zapadna medicina prezire lečenje biljkama a o akupunkturi neću ni da pričam. To se tretira kao šarlatanstvo iako je to medicina od pre 6.000 godina. Kod na primer hroničnih bolova kičme je jedino rešenje akupunktura. Kod migrene takođe. Možeš da piješ lekove koliko hoćeš, možda će ti biti malo bolje, ali to neće da ti reši problem.

Imao sam razne probleme ali mi poreklo i genetika ne dozvoljavaju da odustanem. Uvek sam išaos vojim putem".

Vi ste nastavili da "pritiskate" sistem i dalje - pa ste odlučili da primate pacijente bez knjižice i uputa. Kako je do toga došlo?

"Uvek se desi nešto što te okrene. Bile su one ratne godine u Bosni, vreme beznađa. Došao sam na posao i vidim neke dve senke kroz vrata. Pogledam a ono majka i ćerka sede ispred mojih vrata.

- Šta radite tu?

- Mi smo došle iz Bosne pa ako hoćeš primi nas, ako nećeš, mi ćemo da se vratimo.

Zamisli one su putovale na nekom kamionu šest sati, potpuno promrzle, došle u Beograd. I sad ja da im kažem da neću da ih pregledam jer nemaju uput. Kakav uput za vreme rata. Uvedem ih unutra, skuvam ih čaj da se ugreju. I kažem sebi - nisi ti Branimire dužan da poštuješ sve što propiše neki ministar. Ta klinka je sada poznata frizerka u Banjaluci sad mi dovodi svoje dete. I rekla mi - imate besplatan tretman za sebe i suprugu. Međutim baš da idem da se šišam u Banjaluku... Ali lep je taj osećaj.

Sećam se kada mi se rodila ćerka 1993. godine trebalo je da se uradi ultrazvuk kukova. To se radi kod mene na klinici. Ja kažem šefu rendgena i on mi kaže - dođi sutra. Tog dana je padala kiša. U to vreme sam stanovao u centru grada. I koliko mi treba do klinike... Ali padala kiša, gužva, ne možeš da se parkiraš. Pa pazimo da ona ne pokisne. I pogledam, dva sata, žena i ja potpuno mokri što od kiše što od znoja. I sad zamisli neko ko je došao iz Leskovca ili Pirota, putovao pet sati, čekao četiri sata i ti mu kažeš da ne možeš da ga primiš jer nema overen uput. To moraš stvarno da nemaš empatiju.

Priznajem, bilo je tu ozbiljnih prekršaja. Otvarali smo kartone na rođake iz Beograda da bi uradili neke skuplje analize. Nemam grižu savesti, i sad bi isto radio. Sad imam privatnu ordinaciju i kad neko nema novca ja mu ne naplatim pregled. Ne treba da se leče samo oni koji imaju novca. Dugo sam radio po unutrašnjosti, npr u Novom Pazaru. I desi se da dođe težak pacijent kome kažem da mora da dođe na kliniku a oni mi kažu da moraju da sačekaju jer treba da overe knjižicu. To je strašno. Bolest neće da čeka da overiš knjižicu.Pretili su mi da će mi te preglede odbiti od plate. Ja sam dete nekog drugog vremena. Uvek smo na odeljenju imale siromašne među pacijentima. I kad pođu kući mi zaposleni skupimo novac pa im kupimo benkice."

Vreme se promenilo ali su deca ostala deca.

"Deca su specifična, ne možeš da ne voliš decu. Deca su empate. Deca su deca i ne mogu da ih razdvajam a naročito po imovinskom stanju. Mi se sada na prilično težak način učimo kapitalizmu. Prebrzo smo prešli iz jednog u drugi sistem. Lekari su prinuđeni da se tako ponašaju jer imaju te norme koliko moraju da pregledaju pacijenata.

Opet zaboravili smo na prevenciju. Ništa ne objašnjavamo ljudima šta treba da rade. Ljudi se plaše. Posebno mlade majke. Dete dobije temperaturu one se izbezume. Treba edukovati ljude, kada da idu kod lekara, kakvi su simptomi koji treba da vas zabrinu. Pojavilo se privatno zdravstvo koje je profitabilno. Sada u doba korone su privatne ordinacije profitirale. Lekari su shvatili da mogu lepo da zarade. Moja generacija je živela od plate. Nekad nisi ni imao potrebu da ideš privatno kad si mogao da dođeš na kliniku.
Sada su shvatili lekari da mogu lepo da zarade i onda su neki preterali.

Moj pregled je najjeftiniji u gradu. I sa takvim cenama zarada je izvanredna. Ali pitanje šta hoćeš u životu. Ako želiš auto od 200.000 evra tebi treba puno novca. Ti ćeš na kraju skupiti novac i kupićeš ga ali je pitanje da li ćeš biti srećniji u njemu nego u autu od 5.000.
Meni se sada događa nešto lepo - da oni koji su dolazili kod mene kao deca da mi dovode svoju decu. Ili oni koji su dovodili decu sada mi dovode unučiće. Lepo je kad neko dođe i kaže da sam mu spasao život.

Imao sam jednog pacijenta koji je bio poznati košarkaš. On je bio težak astmatičar i dugo je dolazio kod mene. Pre par godina dolazi njegova majka i donosi viski. Ja pitam zbog čega, šta je povod a ona mi kaže - vi ste nam promenili život, on je otišao u NBA, imao karijeru, zaradio veliki novac. Da je imao tešku astmu ništa od toga ne bi bilo. Eto to je lepo čuti."

Ta satisfakcija se videla i onda kada su bile poplave u Obrenovcu vama je otišlo pola kuće, a ljudi su se javljali i nudili pomoć.

"Da, to je bilo lepo u svom tom haosu. Javljali su se neki ljudi koje nisam znao i nudili materijal da popravim kuću. Jedan je nudio četvorosoban stan u Beogradu da tu stanujemo koliko hoćemo. Potpuno besplatno. Ništa od toga nisam prihvatio jer sam mogao sam da završim sve ali je lepo kad čuješ tako nešto.

Mi svi kad se rodimo imamo neku misiju da obavimo. Neko ima veliku misiju poput Tesle i Đokovića, neko ima malu misiju. Dobar novinar ima svoju misiju, dobar lekar ima svoju. Jeziv je osećaj kad legneš uveče pa si nezadovoljan kad pogledaš iza sebe šta si radio u životu.

Mnogo sam radio ceo život. Nekada sam imao i po 100 pacijenata dnevno. Naporno jeste, ali je lepo kad vidiš da su to sad neki mladi ljudi koji više nemaju probleme. Bio sam skoro na Divčibarama i da platim piće, kažu platio ovaj gospodin. Pitam ga što je platio a on mi kaže da sam ga lečio kad je bio dete. Mogu ja da platim sebi piće, ali lepo je kad te se ljudi sećaju. Lepo je kad ostaviš neki trag".

Ljudi gledajući vaše nastupe misle - ovom čoveku je sve potaman. Šta ste sve morali da žrtvujete zarad ovakve karijere?

"Imao sam ja gomilu problema. Imam sina sa autizmom, moja ćerka se rodila sa srčanom manom. Nije sve išlo potaman. Ali to je sve pitanje životnog stava. Medicina je nezgodna jer žrtvuješ sve ostalo. Napustio sam sport i muziku zbog medicine. Nekad sam otkinuo i vreme od porodice. Moja supruga je dosta veliki teret preuzela na sebe jer takvo je vreme bilo, ja sam morao puno da radim. Ali sam gledao da to vreme koje provodim sa porodicom bude kvalitetno. Medicina je nezgodna profesija jer nema radno vreme. I uzme mnogo, ali mnogo i da. Ne znam da li bih menjao nešto".

(Kurir.rs/MONDO)