MRTAV OŽIVEO POSLE SAT I OTIŠAO KUĆI! Lekar Urgentnog o neverovatnim iskustvima: Kao u serijama, samo 15 puta gore

Kardiolog dr Predrag Mitrović, koji gotovo 30 godina radi u Urgentnom centru u Beogradu, za MONDO je otkrio neke od neverovatnih sitiuacija iz ustanove koja nikada ne spava i čija vrata decenijama nisu zatvorena.

"Odavde lekari nemaju gde drugo da pošalju pacijenta, ako rešite problem, rešili ste. Ako neko umire, nije mu dobro, a vi ne znate šta je, možete da okupite za pola minuta sve kolege da se dogovorite šta i kako. Nema zakazivanja i planskih pregleda. Susreti sa pacijentima su najraznovrsniji, dramatični, spontani i smešni. Tu vlada jedan iskren odnos, nema nikoga više osim pacijenta i lekara. Ako pacijent može da govori, saznajemo o čemu se radi i vrlo brzo, u prvim minutima imamo dijagnozu, naročito kada je srce u pitanju. Ako je sakriveno i ne možemo da otkrijemo šta mu je, nekada to bude i do sat i po", kaže za MONDO dr Predrag Mitrović.

Sve što vidite na serijama je tako, samo 10 ili 15 gore, objašnjava on. To znači da je puno više pacijenta, pogotovo od početka kovida, jer su mnoge bolnice popunjene i svi pacijenti dolaze ovde.

"Kada je puno i kada pacijenti leže na nosilima, mi ne možemo da kažemo da nemamo mesta, jer oni nemaju gde. Najstrašnije je kada preuzimate smenu i tada dođu tri, četiri nova pacijenta. Plus 40 ležećih koji čekaju da ih obiđete. Još ako morate da ih animirate, oživljavate, stavljate pejsmejker, to je jako teško postići. Dešava se da bude mirno pa se za 10 minuta napravi takav lom da ne možete da verujete. Šest, sedam novih bolesnika, od toga tri mora da se reanimira i oživljava, to niste gledali čak ni u filmovima", kaže dr Mitrović.

Nedavno je došla trudnica pred porođaj, koja je dobila srčani udar i hitno mora u salu. Mi tu treba da štitimo plod od zračenja rendgena, stavljamo stentove i brzo posle toga počinje porođaj u koronarnoj jedinici, kaže doktor.

"To je ljudska drama i lekari nisu znali šta će pre, da ne ugroze dete ili trudnicu. Takođe, imali smo i čudne slučajeve, na primer kada je mlađi čovek prenosio opijate i naišla je policija, a on je sve to progutao, ne razmišljajući o tome da mogu da se raspadnu u njegovom stomaku. To nije prekomerna doza, već dovoljna da ubije verovatno 1.000 ljudi. Kada je to shvatio dobio je infarkt od straha, pa smo morali da mu operišemo srce i da vadimo kesice droge iz stomaka. To je borba sa vremenom, kiselina nagriza kesicu i brzo morate da reagujete, imate minute i ne smete da pogrešite", objašnjava kardiolog za naš portal.

Na gastroenterologiji bilo je slučajeva zabodenog kuhinjskog noža u vratu, zatim na drugim odeljima bilo je sekire zabodene u glavu i stranih predmeta u telu.

"Tu je glavno to što predmeti ne smeju da se izvlače kako ne bi došlo do velikog krvarenja, to je kao da čepom nešto zapušite pa izvadite. Zatim, ljudi svašta gutaju, od kašika, eksera do satova. Dešava se da to progutaju spontano, ne očekuju da će se to desiti, ili da namerno u napadu besa hoće da šokiraju partnera i porodicu", kaže naš sagovornik.

U ovom poslu osim dramatičnih, ponekad ima i humorističnih situacija. Prema rečima našeg sagovornika, to su uglavnom situcije kada ljudi objašnjavaju kako je došlo do nečega.

"Recimo, imate dvoje mladih ljudi koji su imali odnos i muškarac se samo 'strovalio'. Onda pričaju šta se desilo, osoba koja priča je šokirana, kaže samo je okrenuo očima i strovalio se. Sve bude u redu na kraju, ali tragikomično je, predstavlja problem za realan život", kaže on.

Zatim, koleginicin muž je dok su ručali izgubio svest, ona ga je reanimirala i kada smo ga pregledali, nije mu ništa.

"To se nastavilo i često kada bi zevao ili pojeo zalogaj, onesvestio bi se. Ona ga oživi, dođe hitna pomoć i niko ne zna šta mu je bilo. Ispostavilo se da kada otvori jače usta nadraži neki nerv koji usporava srčani rad. Verovatnoća da se to nekome desi je jako mala, sreća što mu je žena doktorka i što je uspevala da ga oživi. To je neka bizarnost, ne znate da li da plačete ili da se smejete", objašnjava dr Predrag Mitrović.

Među pacijentima u Urgentnom centru često je bilo i poznatih ličnosti, glumaca, pevača, sportista.

"Kao svi, oni takođe imaju poštovanje prema lekarima. Često se osoblje razleti kada imate neku ličnost, to je osećaj kao da je poznajete. Mnogi od njih nisu želeli da se zna da su u bolnici, čak ni da porodica zna. Kada je bila jedna poznata ličnost koja je imala infarkt i koju smo budili strujnim šokovima, došli su svi poznati fudbaleri, košarkaši, njegova supruga. U trenutku je neko od nas rekao 'nadam se da nećemo postati poznati po tome što smo ubili tu poznatu ličnost', mada to naravno nije bila mogućnost", kaže on.

Jedna od najdramatičnih situacije jeste kada neko umre i stane mu srčani rad, pa pokušavate da ga oživite.

"Do pola sata je zakonska norma koliko traje reanimacija. Ako nema srčanih ritmova, vi onda prestanete sa reanimacijom. Ono što je bitno u toj priči jeste da nije sve matematika i da nekada nekog pacijenta, pogotovo mlađeg od 65 godina nastavite da reanimirate i kada nemate odgovor. Idete na 45 minuta, pa i sat vremena. I zaista, nekada se dešava da nekoga oživite posle sat vremena, da osoba ozdravi i ode kući. Jako je bitno imati šesto čulo i osetiti da taj pacijent ima šansu, koliko god bio klinički mrtav", kaže on.

Kada je hitno i radi se operacija, lekarima skoči adrenalin koji ih nosi. Dobijate ekskluzivni pristup da "čačkate" po čoveku, živom biću.

"Morate da bude maksimalno skoncentrisani, jer vaš mali pokret i dekoncentracija može da dovede do toga da pacijent ostane mrtav na stolu. To je veliki stres, naravno, za lekara veći nego za pacijenta. Većina pacijenata u tom trenutku ni ne zna šta se dešava, kada im kažemo pitanje je da li shvataju ne. Kada se operacija završi imate par minuta da vam misli odlutaju i da razmišljate da li će sve biti u redu. Duža pauza od 20 minuta je toliko retka, to vam je kao da ste slobodni 15 dana. Na kraju, ne postoji lepši osećaj nego kada neko ode iz bolnice oporavljen. Iako vas se on ne seti, ode i više se nikada nećete videti, kada znate da je dobro i da ste mu rešili problem, to je najvažnije", kaže doktor.

Svi mislimo da smo večni i ljudi često ovde shvate koliko ništa drugo nije bitno osim toga da ste živi. Nema veze ko ste, da li ste slavni ili neslavni, šta god da radite u životu sve staje i nestaje kao rukom odnešeno. Ako ostanete živi, treba da budete presrećni, zaključuje doktor sa decenijskim iskustvom.

"Često ste vi pacijentima koji dođu ovde na kraju kao sveštenik, najbolji prijatelj i jedini čovek u njihovom životu u tom trenutku. Vi ste jedina osoba koja tu, od koje nemaju gde, a ne znaju da li će izaći živi. Onda ljudi svašta iznesu. Pamtim jednog pacijenta koji je imao oko 70 godina i četvoro dece koju je kasno dobio. On je shvatio da neće biti tu kada im bude najpotrebniji. Hteo je da ih obezbedi, bio je iskreno tužan, depresivan i potišten i od nas je tražio pomoć nešto širih razmera. Imali smo i situacije kada saopštimo pratnji da je pacijent umro, pa i oni dobiju infarkt ili čak preminu. Zato morate da budete i psiholog i psihijatar, da znate kako da saopštite pacijentu lepe i ružne vesti. Najteže je suočavanje sa familijom, kada treba da ih bodrite, a da im ne dajete lažnu nadu", kaže kardiolog.

(Kurir.rs/MONDO)