INTERVJU ZA KURIR PROF. DR GORAN MILAŠINOVIĆ: Ništa ne garantuje da Kosovo neće već ove jeseni OPET POKUŠATI KANDIDATURU U UNESKO

To što je Komitet za svetsku baštinu Uneska Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku ostavio na listi ugroženih dobara, nije garant da Kosovo neće opet već na jesen pokušati kandidaturu za punopravno članstvo u Unesko. Zasad ne izgleda da će tako biti, ali nemamo nikakvu garanciju ni da neće. To će, prema našoj proceni, zavisiti prevashodno od njihovih sponzora, kaže u intervjuu za Kurir prof. dr Goran Milašinović, predsednik Nacionalne komisije za saradnju s Uneskom pri Ministarstvu spoljnih poslova.

Da li je ipak odluka Komiteta znak da je Kosovo još daleko od članstva u Unesku?

- Nikako nije. Ne treba previše značaja davati potpuno normalnoj odluci Komiteta da zadrži naše manastire na KiM na listi ugroženih dobara (od ukupno 1.245 na Svetskoj listi, svega pedesetak je na listi ugroženih), niti likovati, smatrajući to nekakvom pobedom. Pobedila je principijelnost Uneska (uz našu normalnu diplomatsku i opservacionu aktivnost). Članstvo tzv. nezavisnog Kosova u Unesku ide drugim kolosekom, iako je tačno da bi usvajanje zahteva od strane Prištine i neprincipijelna odluka o ugroženosti dobara na KiM bila jasan znak da je naša pozicija u odnosu na Prištinu u Unesku uzdrmana. Međutim, Unesko je daleko šira tema od liste Svetske baštine. Glavni argument Prištine za prijem u Unesko je obrazovanje, budući da su veoma mlada nacija, sa prosečno veoma niskim stepenom obrazovanja, te bi im Uneskove inicijative i projekti, navodno, bili od velike korist. Što nije nevažno, budući da Unesko poklanja veliku pažnju segmentima obrazovanja i nauke, kao i uopšte mladima.

I to znači da moramo da budemo stalno na oprezu?

- Apsolutno. Mislim da čak ni Priština ne zna u ovom trenutku da li će se kandidovati ove godine, budući da će to, kao i 2015, zavisiti od odluke njenih glavnih promotera i sponzora. Generalna konferencija, na kojoj se odlučuje o prijemu, održava se u novembru, ali zahtev bi trebalo da stigne u Izvršni savet u oktobru, a Srbija je država članica Izvršnog saveta sa sve većim ugledom, te bi trebalo da znamo na vreme.

I do kada je rok za kandidaturu?

- Uobičajeni put je preko Izvršnog saveta, što znači do oktobra, ali postoje i zaobilazni putevi, pa čak i mogućnost da Sekretarijat Uneska preko generalne direktorke tačku koja nije bila na Izvršnom savetu nametne u dnevni red konferencije, što znači da to saznamo kad ona već započne. Međutim, reč je o veoma rizičnom postupku koji do sada nikada nije korišćen u vezi sa nama, pa čak ni 2015, kada je tadašnja direktorka Irina Bokova odbila pritiske moćnih prištinskih sponzora i prebacila zahtev za članstvo na uobičajeni put, preko države članice. Treba reći i to da svaku kandidaturu, pogotovo konfliktnu, prate rumori i živa diplomatska aktivnost već od leta (2015. smo imali jasne signale već u junu), što sada nije slučaj, ali sve to ne treba da nas uljuljkuje i zavara.

Kakve su sada okolnosti?

- Po našoj proceni, i bolje nego 2015, pre svega jer se sadašnja generalna direktorka Odre Azule dosledno zalaže za principijelnost i depolitizaciju Uneska, a onda i zbog naše sve bolje pozicije u samoj organizaciji kao rezultat aktivnosti i saradnje sa Uneskovim telima poslednjih godina. Pri tome, Unesko je pritisnut problemom sa budžetom, budući da neke velike države (kao SAD) odbijaju da plaćaju kontribucije zbog neispunjavanja njihovih političkih uslova, a još više nizom konfliktih tačaka koje polarizuju organizaciju i prete da unište njenu nepolitičku bazu. U mnogim od tih konfliktnih tačaka angažovani su baš sponzori Prištine, a za većinu su oni važniji od teme tzv. nezavisnog Kosova u Unesku. Ali ne bi trebalo da nas iznenadi i dočeka nespremnim čak ni to što klima u Unesku trenutno izgleda bolja za nas nego za drugu stranu.

Nije li Kurtijevo pismo signal da će pokušati kandidaturu?

- Nije, ali jeste indikator da Priština sada, možda, promoviše novi, "meki" put, a to je da se predstave kao čuvari tuđe kulture na "svom" prostoru (prema Rezoluciji 1244 UN, KiM je protektoran UN), istovremeno ne odustajući ni od ranijih (uništavanje i prenominacija), koji su eklatantan kulturni genocid, zbog čega Prištinu osuđuje veliki broj država sveta. Posmatrajući samo pismo i skroz neargumentovani, deklarativni i politički motivisan tekst, kao i nikakvu ili mlaku reakciju međunarodne zajednice na njega, pre mi se čini da mu je namena bila usmerena ka unutrašnjoj političkoj sceni nego prema Unesku.

Da li je sada interes kosovskih sponzora kandidatura u Unesko?

- Ima za njih mnogo važnijih interesa u Unesku, ako posmatramo samo one koji su politički motivisani (Južno Kinesko more, japanski Meiđi period, Nagorno Karabah, Palestina, Aja Sofija i dr.) od pat-pozicije na "šahovskoj table KiM", a uz to pred Uneskom su brojni izazovi, poput veoma neprijatnih skidanja sa Liste svetske baštine nekih gromada kulture (kao što je prošao Drezden, a sada i Liverpul, a isto preti i Stounhendžu, istorijskom centru Beča i Veneciji) zbog nepoštovanja održavanja dobra u skladu sa smernicama i pravilima iz Povelje o svetskoj baštini kulture i prirode. Osim toga, veliki izazov za organizaciju je i suštinsko pitanje funkcionalne strukture (odnos i uloga sekretarijata u odnosu na države članice).

Možemo li da kažemo, budući da sledeće godine Rusija predsedava Komitetom, da imamo garant da te četiri svetinje neće biti skinute s liste ugroženih?

- Nemamo garant. Bez obzira na prijateljske države, naš put treba da uvek bude usmeren ka struci, principima i Ustavu Uneska, kao i Povelji o svetskoj baštini. U tom slučaju, naši manastiri će ostati na listi ugroženih sve do trenutka dok budu ugroženi, a jednog idealnog dana ti manastiri će raspolagati svojom zemljom, koja im je trenutno oteta, i njima će moći da slobodno pristupi svaki zainteresovani građanin sveta (što je ultimativni smisao Liste svetske baštine), a to znači i svi građani Srbije, uključujući vernike, budući da nije reč o muzejima, nego o živim crkvama. Bez obzira na to što nam to trenutno izgleda kao utopija, život u stanju "realnosti u utopiji" je, izgleda, jedino što nam se nudi u današnjem dobu, inače punom oksimorona i devijacija realiteta.

(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)