SRPSKA MONA LIZA DVA VEKA JE STARIJA OD PRAVE! Ovde je i NAJLEPŠA FRESKA IZ 13. VEKA U CELOM SVETU - Uspenje Presvete Bogorodice!

Ide Velika Gospojina, veliki praznik u Srba, a većina i ne zna da je najlepša freska 13. veka upravo Uspenje Presvete Bogorodice, koja je posvećena ovom prazniku, i to u Sopoćanima!

Otkad Uroš podiže Crkvu Svete Trojice, a beše to oko 1265, koju su potonji Nemanjići dograđvali i još oslikavali, bilo je ovde živo. Sve do Velike seobe Srba iz 1690, kada narod i iz Raške oblasti pobeže preko Save i Dunava. Manastir je zapusteo, a Turci su prema crkvi imali neku milost - nisu dirali freske, ali jesu skinuli olovni pokrivač. Svodovi se urušiše, a sve do 1926. beše bez krova. I mimo toga Bog je sačuvao glavne freske, oštećene, ali dovoljno dobre da svedoče o ovom čudu.

Manastir je danas dom svega sedmorice monaha, predvođenih igumanom Teoktistom, a kroz hram nas provodi otac Zosim. Na ulazu, kako to i biva, portreti kraljevske porodice - Uroš sa sinom, potonjim kraljem Dragutinom, do njega kraljica Jelena (Anžujska) s njihovim mlađim sinom, kasnije kraljem Milutinom, pred Bogorodicom i Hristom na prestolu. Dragutinovo oko uništeno.

- Ovo se desilo tokom Drugog svetskog rata. Zloglasna Skenderbeg divizija, koja je i dosta pravoslavnog življa pobila, tada je manastir opljačkala i ubila monahinju Pelagiju - veli monah Zosim.

Tu je i grob Uroševe majke - čuvene Ane Dandolo, a nad njim freska Uspenje (smrt) kraljice Ane. Ona umre 1264, pa na osnovu ove freske se i datira izgradnja i oslikavanje hrama, jer je uništeno mesto gde je to pisalo. Na fresci je cela kraljevska porodica, pa i Uroševa kći, princeza Brnjača.

- Ostala je upamćena kao značajna ličnost, ali ne znamo zašto, nema istorijskih izvora. Naslikana je i u Gračanici, Pećkoj patrijaršiji i Dečanima. Granični prelaz Brnjak, inače, po njoj nosi naziv - priča otac Zosim. Ulazimo u centralni deo hrama. Najlepše od najlepšeg.

Kad je crkva sagrađena, pozadina svih fresaka bila je zlatna od listića iskovanih od novčića. A ispod zlata - srebro.

- Iskuju listiće od srebra, pa preko njih te zlatne, pa ih kovanjem spoje i povežu se putem elektriciteta. Srebro je, zbog specifičnih svojstava, omogućavalo da se zlato ispolira do izvesne mere. A po zlatu su bili iscrtani sitni kvadratići, koji su davali izgled mozaika, a sve to da, kad uđete u hram, nemate doživljaj da su freske na zidovima, nego u prostoru - objašnjava otac Zosim.

I tako, i u 13. veku je bila zastupljena specifična "3D tehnologija", što bi se danas reklo.

Ali vekovi pod golim nebom odneli su zlato, ostaše samo iskrice, pa kad je sunce, svetlucaju zidovi. Sad bi oblačno... A crnilo po zidovima je zapravo potamnelo srebro. I ovo ima samo još u Mileševi i u Gracu. Nigde više u Evropi. I, eto, zato su Sopoćani, prvi spomenik kulture iz Srbije na Uneskovoj listi, još od 1979.

- Figure su sa izraženom muskulaturom, ali, za razliku od antičke umetnosti, gde je akcenat na telu, ovde su prelepe odežde pastelnih boja. One nisu jarke, ne iritiraju ljudski vid, već daju umirujući, molitveni ton, a figure su blago savijene, što im daje duhovni elemenat. I telo i duh su u harmoniji, nijedna strana nije prenaglašena, ali ni degradirana - priča monah. A onda dolazi ona - kompozicija Bogorodičinog Uspenja. I zvanično najlepša freska 13. veka od Svetske izložbe 1961. u Parizu. Veličanstvena, kako je patrijarh Porfirije napisao na Instagramu, obznanjujući početak posta.

Obuhvata ceo zapadni zid naosa, izuzev najniže zone, gde su naslikani ktitori i sveti ratnici, i gde se vodio i "rat" za vlast, jer je Dragutin kasnije krečio, pa slikao sebe kao kralja, ali je prošao i teško pokajanje zbog greha prema ocu.

- Prelivanje kolorita je izvanredno i jedinstveno za Sopoćane. A tu je i dinamika pokreta, nema statike kao u nekim drugim stilovima. I taj pokret nije pokret nemira, razdraženosti, već molitveni, liturgijski. Prikazan je čin uspenja Bogorodice. U odeždama s krstovima su arhijereji, s kadionicama vrše opelo. Na odru je usnulo telo Djeve Marije, a levo i desno učenici i apostoli Hristove vere, koji vrše poslednji celiv. Iznad, u samom centru je Isus Hristos u zlatnoj haljini, okružen anđelima, koji su kao mladići s krilima i s upaljenim bakljama u rukama. Hristos u naručju drži Bogorodičinu dušu, naslikanu u obličiju bebe, što stavlja akcenat na njenu devstvenost i svetost - kazuje nam otac Zosim.

I ta freska gde Hristos drži malu Bogorodicu je inverzija uobičajene predstave gde ona drži maloga Hrista. I kao što je ona unela sina Božjeg u zemaljski svet, tako on sad uvodi svoju majku po telu u nebeski svet.

- Ličnosti koje još uvek pripadaju zemaljskom, materijalnom svetu naslikane su u toj normalnoj, linearnoj perspektivi, a oni koji su već u carstvu nebeskom, kao Bogorodičina duša ili anđeli, u inverznoj. Hristos je centar i duhovne i materijalne dimenzije postojanja i u njemu se, kao sinu Božjem i bogočoveku, ujedinjuju ljudski i anđeoski svet. On čini upravo da anđeli budu blizu i okrenuti ka nama - govori monah Zosim.

A onda dolaze oči - jedinstvene, sopoćanske, koje te prate neprestano. O njima mi je zborio i momak, musliman iz Novog Pazara, koga sretoh u Istanbulu.

- Taj pogled, te oči, nestvarno, da se naježiš. Uvek se divim kad odem u Sopoćane - posrami me što ovde nikad nisam bila.

Najbolje se vide na Svetom Dimitriju, koji je na takvom mestu da mu možeš prići sa svih strana. Pa kad ga obiđeš u gotovo punom krugu, ostaneš bez daha. Motri svaki tvoj korak. Ali dah potpuno oduzima on - apostol Sveti Filip.

Srpska Mona Liza, odnosno njena preteča.

- Na više mesta naslikane su te čudesne oči koje nas prate pogledom. Najočevidnije je kod Sv. Dimitrija, ali Sveti Filip je najznačajniji zbog lepote, s te umetničke strane, najlepše je lice ovde oslikano - veli otac Zosim. Tu je i sarkofag u kom je sahranjem Uroš I, a iznad ktitorska kompozicija - u naručju drži model sopoćanske crkve. Desno su Dragutin i Milutin, a levo, ispred, njegovi otac Stefan Prvovenčani i deda Stefan Nemanja. Obojica naslikani kao monasi.

- Umetnik je time kazao da je monaški čin veći od kraljevske titule. Sva trojica se drže za ruke, kao u kolu. A zapravo, otac uzima sina i privodi ga Hristu, do koga je prva Bogorodica. I to opet ima dublji smisao - naslednici su bili verni pretku, održali su tradiciju, veru, kulturu - sve što narodu daje identitet, jer čovek je bez identiteta kao lutka ili robot - priča monah Zosim.

Freske čini još vrednijim to što u svome vremenu nemaju pandan ni na Istoku, ni na Zapadu. Ko ih je oslikavao, kao što rekosmo, ne zna se. Istoričari umetnosti vele - Grci, ali monah Zosim kaže da fizionomija likova ne odgovara mediteraskom tipu čoveka, već dinarskom. Jedno je ipak sigurno - majstori su došli iz Carigrada.

A sami Sopoćani, po gradnji, spoj su istoka i zapada - romanika s elementima vizantijskog.

- I Nemanjići su to namerno radili da bi istakli svoju nezavisnost i različitost i od istoka i od zapada. I ove freske su iznad Istoka i Zapada, kao što je danas i Novak Đoković iznad Istoka i iznad Zapada - zaokružuje monah Zosim priču. Oblaci nestaše. Zasija sunce. I poneka iskrica po zidovima...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić