KAKO ĆEŠ ME USTAVITI PRED CETINJEM? Svaki kamen - jedan Srbin, pa ti zbroj... SRBIN JE I TAJ KAMEN s kojeg pretiš!

Svaki kamen - jedan Srbin, pa ti zbroj... Srbin je i taj kamen s kojeg pretiš da ne mogu tamo gde sam odavno stigao... Ti u stotinu metra zalutaš jer nemaš ni toliko koraka postojanja, a ja ne moram ni da kročim a tu sam, zbori Mihailo Medenica u svojoj najnovijoj kolumni. Prenosimo je u celosti.

Kako ćeš me ustaviti pred Cetinjem?
Staćeš pred mene, i šta..?
Nećeš mi dati da dođem tamo gde sam već stigao mnogo pre nego što smo stali jedan pred drugog…
Vodiš mržnju da te kuraži, ja samo čoveka…
Čiji si tako gnevan i ljut?
Znaju li ti grobovi gde si? Jesi li se glasnuo kome da ćeš u zasede?
Pita li se ko što te nema za trpezom, u postelji..?
Niko!

Ti si ovde od pamtiveka nov…
Pa, što me ustavljaš tuđine na svojemu, valjaću ti da te povedem kud sam odavno stigao, ne možeš ti meni zabraniti kuda te ja sve mogu povesti…
Ako sam na tvojemu kako me to sve doziva a tebe ništa ne poznaje?
Zapravo, samo te ništa i poznaje…

Jel to čuvaš od mene, ništninu?
Čuvaj je od sebe i čuvaj se od nje, stotinu te je zmija ujelo i sve se potrovale, pocrkale…
Stao si pred mene i šta?
Ja sam davno prošao, koga to ustavljaš?

Šta čuvaš kad ništa nemaš?
Manastir?!
Od koga?
Srblja?!
Pa, nije to srpski manastir no je Srbin taj manastir!
Taj i svaki…
Svaki kamen – jedan Srbin, pa ti zbroj…
Srbin je i taj kamen s kojeg pretiš da ne mogu tamo gde sam odavno stigao…
Ti u stotinu metra zalutaš jer nemaš ni toliko koraka postojanja, a ja ne moram ni da kročim a tu sam…

U manastiru, dabome!
Đedovi su mi voštanice a kuća- kandilo.
Razumeš li reč Liturgije, ja sam njome progovorio.
I tvoji su, jednako, oni o čije se grobove saplićeš…
I oni su kamenje manastirsko…

Jesi li se kad popeo uz Lovćen?
A, jel te kad Lovćen poneo do vrha?!
Ti si se možda peo uz planinu, no nikad se nisi popeo uz sebe…
Uzrastao iz sebe sama u najdičnijeg Crnogorca u kojem vri, zri, kosi se i đene najdičnije srpstvo!
Jesi li kad stao međ svežu koševinu, kad ono livada zamiriše na samrti, kad svaka travka i cvet padnu ko vitezovi, kad kosci ustave kose i pognu glave…

Svaka je livada polje kosovosko, svaka sveta i vaskrsna.
Svaka je stožina raspeće, svaka je kuća Samodreža…
No, šta ti o tome znaš, tebe ludost posadila u busiju da ne dozvoliš kome na Cetinje jer ti čuvaš Crnu Goru, a utekla ti i Crna i Gora…
Šta će s tobom, ni da ćuti ni da se razgovori, ne razume te…

Ni ti nju, nemaš ti od Crne Gore ni tri cela koraka…
Al, eto, braniš je od Srblja, šta ćeš drugo zaludan, otkud čoveka u tebi da je odbraniš od sebe..?
I, šta ćemo sad- ne daš mi put manastira a ja već tamo, svakom kamenu imena znam, a možeš li ti barem svojega da se setiš..?
Samo ti stoj, ne daj ni koraka, korake i ne ištem- vekovima sam ovde stigao.
Na ustoličenje onih livada, stožina i otkosa…
Lako ti je mene ustaviti no šta ćeš kad raspem ovo kamenje iz ruku..?
Svaki kamen jedan Srbin, svaki Srbin- manastir…

Mihailo Medenica