POŽAREVLJANIN LAKI FILIPOVIĆ DOBIO JE NOVO SRCE: Sebe sam smatrao mrtvim, u glavi su mi se kao na filmskoj traci ređale slike

I zdraviji od njega bi povukao ručnu, odmorio se, usporio tempo. A on - jok! Živi drugi život punim plućima kraj kojih mu bije srce, tuđe, ali po meri njegove velike duše i sa njom ukomponovano.

Tri infarkta u jednom danu zadesila su 2004. godine Filipovića.

- Odmah su mi ugrađena četiri bajpasa, deset godina kasnije i kardioverter. Nikakvih smetnji nisam imao do kraja 2017. kada su počeli problemi sa gušenjem, zbog kojih sam sam se 2. februara sledeće godine onesvestio. U Kliničkom centru mi je saopšteno da mi srce radi 15 odsto i da mi moraju ugraditi pumpu. Kada je trebalo izvršiti intervenciju, nada da će pumpa preuzeti srčanu funkciju je ugašena pošto su mi obe komore otkazale, a srce je bilo uvećano dva i po puta. Na sve to i još crnja vest - srčana funkcija mi je bila pala na 12 odsto - priča Radivoje o počecima muke koju je pregrmeo.

Bori se da ne uhvati sebe u dosadi, teško mu pada pasivnost, u krevetu i na nogama je dve različite osobe.

Prva operacija nije uspela

"Borim se jer želim da živim" - odgovarao je onoj medicinskoj sestri koja mu se na istrajnosti divila, svestan da će kapitulirati ako se ubrzo ne nađe donor.

O njegovom zdravstvenom stanju smenjivali su se lekarski izveštaji. Svaki je bio lošiji od onog prethodnog. Bez nade da će stići bolji ako ne dobije novo srce. Morao je na strogo mirovanje. U bolnici da čeka poziv na transplantaciju. Pa kad ga pozovu. Nije čovek mašina da mu, kad otkaže motor kome popravke nema, naruče novi. Ili srce donora ili smrt. Šta će pre?

Gore iz šume, čulo se kroz vijuk vetra i ruštanje drveća, komšija ga je pozvao na ručak. Da dođe odmah da se jelo ne hladi. Poslednja dva puta kada je negde morao "odmah" zapovedali su lekari i čekanju nije bilo vremena.

Najpre 2. jula 2018 stiglo je srce za njega, transplantacija je bila zakazana za narednu noć. Sreće li njegove. Kratke je potrajala.

- Usred noći sam se probudio u operacionoj sali. Oko mene nije bilo nikoga, Rukom sam, malo pomalo, prelazio grudima tražeći da napipam zavoj, ranu, krv, bilo šta što bi ukazalo da mi je presađeno srce. Već sam video sebe kako opet životom dostojnim čoveka, pešačim, radim, jurcam.

A onda psihički nokaut. Ni najzdravije srce ga ne bi podnelo. Nikakvog traga da je transplantacija izvršena na meni nije bilo, seća se Požežanin.

Utihnulo je u Vrutcima. Smirio se i vetar koji je razgonio crne oblake. Liči na kišu. U mukloj tišini Radivoje Filipović i dalje čuje zujanje aparata koji mu je održavao život. Sve što ćutnju malo jače naruší podseti ga na bat koraka koji je u gluvoj noći dopirao iz bolničkog hodnika.

- Uđoše sestra i doktorka. Rekoše da operacija nije uspela iz nekog razloga. Da li to tako dođe pred smrt, a ja sam već sebe smatrao mrtvim, u glavi su mi se kao na filmskoj traci ređale slike, oživeše i davno zaboravljene. Nije uspelo, gotovo, neću preživeti. Tražio sam da mi dovedu porodicu da se pozdravimo. Čas sam bio pomiren sa sudbinom, čas plakao kao kiša - seća se Laki.

- I najveći borci su samo ljudi od krvi i mesa. Laki, ajde gore... Ručak... Vreme je - uporan je bio komšija.

- Ne ideš ti nigde bez novog srca, čekamo donora. Sve će biti dobro, tešila me je doktorka te noći posle neuspešnog pokušaja intervencije - naviru sećanja Radivoju Filipoviću.

- Laki, o'ladiće se - opet se prolomilo odozgo.

"Koliko aparati mogu da me održavaju u životu, pitao sam doktorku. Koliko hoćeš - rekla je. A koliko moje srce može da izdrži, opet sam pitao. Oćutala je, nisam bio mali da ne shvatim - govorio nam Laki.

Tri nedelje od kada je utučen, na mrvicama života, napustio operacionu salu i počeo odbrojavati dane, u sobu mu je, čini mu se, ušlo sve osoblje koje se u tom trenutku zateklo na kardiohirurgiji Kliničkog centra: "Radivoje, ideš na operaciju, imamo zdravo srce za tebe".

Dobro pamti rečenicu u jedan glas ushićenih lekara i sestara, bolje nego malopređašnji poziv komšije na ručak. Samo aparati na koje je bio priključen nisu mu dozvolili da od sreće poskoči na noge i uhoda u operacionu salu. Vesti dobre, bolje nisu mogle biti, ali opet ne moraju da znače zaokret. Šta ako ni sada... Optimizam! Ali sa dozom rezerve! Već jednom se unapred uludo radovao. Otpisan čovek nema šta da izgubi.

- Prvo što sam čuo posle budenja iz anestezije silo je: "Dobili ste zdrav ogran". Nije postojao deo tela na koji mi nisu bila priključena creva parata. Trajalo je osam sati. Svaki naredni dan osećao sam se bolje. Šesti sam ustao na noge, sedmi otišao do toaleta, osmog rekoh sebi: "Pobedio si, Radivoje" - seda na panj koji je na obali ostavila osekla voda.

Vodostaj na Vrutcima ove godine krenuo je da opada neuobičajeno rano, još u martu posle topljenja snegova, zbog obilnog ispuštanja vode kroz ustave brane. Proletos je jezero naslutilo letnju sušu koja dođe i ostavi presahlo ušće i gole kamenjare sa kojih se ka koritu povukla voda. Kao što Laki na kućnom lečenju nasluti zlo što zadesi svet prošle godine dođe. U kući sam, jer je oporavak tražio sterilne uslove, morao da nosim masku, a zbog mene i žena i ćerke. Pitali me ljudi kako mogu pod maskom da dišem i izdržim i žalili me. Ne prođe dugo, a saznadoše - priča.

Filipović nema imunitet. Obaraju mu ga lekovi. Da ga ima, organizam bi lako mogao da odbaci srce i izazove komplikacije. Ali ima volju za životom. Veću od Vrutaka.

- Evo me, evo - pošao je komšiji. Nogu pred nogu. Nije žurio. Imao je sve vreme ovog sveta. Ono koje je, u zbiru sa prethodne tri godine, prerano otpisao.

(Kurir.rs/Blic)