KAŽU DA JE RTANJ BAZA VANZEMALJACA I DA IMA NEOBIČNA ENERGETSKA POLJA: Novinarka Kurira osvojila vrh NAJMAGIČNIJE PLANINE Srbije

Ma koliko o penjanju na Šiljak čitali i njegovih slika videli ono što ima možete osetiti samo dok idete stazama koje nisu lake, ali su vredne svake muke

Kapela ljubavi

Šalu na stranu, Rtanj je nešto što svaki ljubitelj prirode mora da iskusi. Prva asocijacija na njega, i pre uspona, dok sam o njemu samo maštala, bila je - ljubav. Čuvena je priča o Greti Minh, koja je na vrhu planine izgradila kapelu čoveku kog je volela, suprugu kog je sahranila.

Njen suprug, Julijus Minh, bio je pre smrti vlasnik rudnika uglja u podnožju planine, a 1934, kad njega već nije bilo, Greta je angažovala radnike rudnika da na magarcima na vrh visine 1.560 metara nadmorske visine nose kamenje i tamo izgrade večnu uspomenu na njega. Kad čujete jednu takvu priču, ne možete da se ne zapitate kako... Kako su uspeli? Koliko su se puta morali popeti sa tim jadnim natovarenim životinjama? Odakle snage da posle uspona još i zidaju?

I sve to zarad želje jedne žene i njene zamisli da svojoj ljubavi napravi večni spomenik. Razmišljanje o tome budi volju, ali i inat. Ako su mogli ti mučeni rudari da vuku kamenje čak gore i tamo zidaju - možemo i mi da se uspnemo. Možda su mi kilaža i trening ono što mi je u usponu, koji je trajao maltene tri-četiri sata laganog hoda, pomogli da uspem da dođem do krajnjeg cilja. Možda. A možda su ipak za to zaslužni samo ideja i velika želja.

Kao početnici, uputili smo se južnom stranom, jasno obeleženim stazama. Vazduh se već po ulasku u šumu koja vodi ka Šiljku, vrhu planine, promenio. Bio je idealan dan za ovakvo putešestvije. Temperatura tek neki podeljak iznad 20 stepeni. Rekoše nam da možemo krenuti u majicama, ali da su nam za gore potrebni debeli duksevi i jakne. Hvala savetnicima. U suprotnom bismo pretrnuli.

Borovnice daju snagu

Elem... Da se vratim na ulazak u šumu. Pre polaska na uspon, bake iz etno-sela u kom smo bili rekle su da je mnogo teško i da ima mesta gde se čak i rukama mora vući i držati za kamenje koliko je strmo. Prvi deo staze bio je potpuno lagan. Bilo je i takvih tačaka već s početka, gde se moraš zemljom isprljati, gde se moraš pomučiti. Ali da je sve tako jednostavno, gde bi čar bila... Kad si u šumi, kad dušu lečiš prirodom, ne smeta ti ni blato, ni prašina.

Tu ste ti i osoba ili ekipa sa kojom si u ovom podvigu i božanstvo koje te okružuje. Idem tako, uspnem se jedva uz neko kamenje. Stanem. Udišem vazduh. Malo je teži. Kad si dete iz ravnice, pluća kao da su u ustima... Hodanje nije problem, ni taj uspon. Samo doći do daha. A tamo vala za to ima i razloga. Kad već krajem leta odlazite na ovakvo mesto, borovnica je dosta.

Stanem, pojedem poneku. Ukusnija je od bilo koje voćke nasečene u nekoj lepoj činiji. Njen ukus je, onako - poseban. Jedna bobica kao da te u Supermena pretvara. Osećaš kao da ti puca krvna slika, a znaš da to nije moguće. Da ti je taj mali eliksir pogon za još malo uspona. A mokar si. U hladu šume, na tek dvadesetak stepeni - mokar si. A telo hoće još vode... Pa kad nagrneš da piješ... Opet, ništa slađe. Bude ti se sva čula. Zahvalan si boci koju imaš, ceniš je više nego ikada. Dođe ti i da je zagrliš, a znaš da je suludo. Hodaš tako, pa zastaješ. Gledaš bilje, gledaš šta priroda polako radi. Budi se jesen već. Tu si svestan, u tom trenu, ako si krajem leta tu, da je jesen na pragu. Nije lišće više tako jarko zeleno. Sagneš glavu, vidiš neko ti je već pod patikama, opalo. A opet... božanstveno.

Jer, to je prirodan tok, a ovakvo mesto lepo je ma kad god da si došao. Kad hodaš, držiš se osobe s kojom si i gledaš pred sebe. To je teško ako voliš prirodu, ali nigde i ne žuriš. Uživaš. Novi uspon. Nema druge nego držati se za grane drveća, pa polako, preko kamena, da ne sklizneš, opet na put koji su utabali neki takvi poput tebe. Deo kroz šumu, tek posle uviđam, najbezbolniji je. Izbija se na čistinu na kom Rtanj deluje kao na dlanu. Ipak, tek si tu svestan veličine i siline ove planine. "Ma daj, koliko je ovo? Koliko ima do gore?"

Kao na vrhu sveta

I kad si osoba koja ne odustaje, ovde ti dođe da odustaneš. Čujem glas. Kaže: "Ajde, nije strašno". I samo nastaviš. Osvrneš se tako nekad, kao i u životu, za sobom. Da vidiš šta je iza ostalo, a šta te ispred čeka. U glavi mi je razorena kapela, spomen ljubavi, nešto što sam želela da vidim. Iza je samo staza, koju ćeš proći ponovo. Prođe tako pored nas čovek, stariji. Silazi sa vrha. "Imate, deco, još dva sata do gore, ali vredi".

Fascinantno je i to. I taj čovek sa štapom koji mu pomaže da se uspne. Ima volju. I drugačiji je. Nije njemu lice sivo kao svima nama kad sedimo po kancelarijama. Vedar je, čio, obrazi rumeni, lice ozareno. Ima tu nečega. Kako da ne nastaviš? Kako, ako znaš da ćeš ti tako izgledati nekom drugom kad budeš silazio? Kako, kad samo možeš da naslutiš kako je tamo gore, odakle se čak i Avala vidi, a tako su daleko Rtanj i ona. Južna strana inače je na kraju karakteristična po cikcak stazi. Aplikacije neke pokazuju i ekstremnije staze koje skraćuju put. Mladi smo, možemo. Hajde, što da ne. Duša u nosu, srce bije, tuče jače i od vetra koji ti sad već para pluća ako si u majici. Vreme je za duks, a mokar si. Svaki pomak, od stene do stene, i sve si bliži nebu. Sve si bliži sećanju na tu jednu ljubav, koja je zapravo jedan krst, gomila kamenja, i magičan pogled. Puca me kao i svakoga ovde taj adrenalin. Kao da osvajaš vrh sveta, a sve si to lepo mogao na Guglu da nađeš. Ali ne bi to za dušu bilo to...

Vrh. Evo ga. Pogled desno. Drveni krst. Netaknut. Stepenice vode ka njemu. Sad već vetar šiba tako jako da te sve boli. Oblačenje mora, mada za to mnogo i ne haješ... Penješ se ka njemu. Prekrstiš se. Poljubiš krst. Okolo i ne gledaš. Gledaš šta su vandali uradili, stene koje su ostale od jedne divne kapelice. Gledaš onda šta su ostavili ljudi poput tebe.

Ima tu kovanog novca, papirnatog, brojanica, ikonica. Ima i urezanih imena onih parova koji veruju da će oni biti "ono do kraja života".

Ima tamo neke posebne energije. Ko kaže da nije tako, laže. Ako je nije osetio, onda nije ni trebalo.

Sve na dlanu

Iza krsta, odista je magija. Sve je na dlanu. Nekoliko susednih gradića, Srbija koju tek kroz oblake nazireš. Ne smeta ti što onaj vetar šiba sad još jače. Gore si i ne želiš da odeš, iako te udara, iako si mokar. A otići moraš, kad nisi u većoj grupi, pre mraka... Prekrstiš se, možda poželiš nešto. Svoju želju čuvam strogo za sebe. Verujem, posle uspona gore, iskrena da budem, da nešto tamo postoji. Neka sila, nešto neobjašnjivo, što se možda može definisati i samo mojom ličnom srećom i impresijom.

Odlazak sa Šiljka takođe nije lak. Uspon je teži, ali umor i vetar slabe i najjače, a kamoli rekreativce. Optereti uspon već kolena, butine, listove. A opet, nekako, kao da si svoj na svome. Duh ti je netaknut. Kao da taj uspon, pa ni taj spust, nisu ništa. Sedneš u travicu, uzmeš energetsku čokoladicu, kojoj si najzahvalniji što je sve vreme uz bocu sa vodom. Sediš, gledaš oko sebe. Uživaš u svakom udahu, izdahu. Ubereš poneki suvi cvetić. Ili samo čupkaš travu, onako bez veze, kao kad si bio dete. I kad silaziš, ima tu još divnog cveća koje nabereš. Suvo je. Malo ti šuška pod prstima. Drugačije i miriše. Drugačije, a jedinstveno. U glavi mi je već neka lepa ikebana. Ili, i ako dobiješ od nekoga svog lep cvet, lako napraviš od njega najlepšu uspomenu.

Rtanj je bio, opet lično govoreći, nešto o čemu maštam dve godine.

Kad sam ga osvojila, shvatila sam zašto je toliko popularan. I dalje pamtim stazu, kamenje, najteže one uspone, mirise, ukus bobica, poglede, razgovore sa neznancima koji su tu baš kao iz ti, iz neke ljubavi. I shvatiš da je ta ljubav suština. I ništa drugo.

(Kurir.rs/Suzana Trajković)