MAGIJA RTNJA: Uspon na jednu od najlepših srpskih planina svaki avanturista mora da oseti

Ma ko­li­ko o pe­nja­nju na Ši­ljak či­ta­li, i nje­go­vih sli­ka vi­de­li, ono što on ima mo­že­te ose­ti­ti sa­mo dok ide­te sta­za­ma ko­je ni­su la­ke, ali su vred­ne sva­ke stope

Ka­pe­la ljubavi

Ša­lu na stra­nu, Rta­nj je ne­što što sva­ki lju­bi­te­lj pri­ro­de mo­ra da isku­si. Aso­ci­ja­ci­ja pr­va na nje­ga, i pre uspo­na, dok sam o nje­mu sa­mo ma­šta­la, bi­la je - lju­bav. Ču­ve­na je pri­ča o Gre­ti Mi­nh, ko­ja je na sa­mom vr­hu ove pla­ni­ne izgra­di­la ka­pe­lu čo­ve­ku kog je vo­le­la, su­pru­gu kog je sa­hra­ni­la. Njen su­prug, Ju­li­jus Mi­nh bio je pre smr­ti vla­snik ru­d­ni­ka uglja u pod­no­ž­ju pla­ni­ne Rta­nj, a 1934, ka­da nje­ga već ni­je bi­lo, Gre­ta je an­ga­žo­va­la ra­d­ni­ke ru­d­ni­ka da na ma­ga­r­ci­ma na vrh vi­si­ne 1.560 me­ta­ra na­d­mo­r­ske vi­si­ne no­se ka­me­nje i ta­mo izgra­de ve­č­nu uspo­me­nu na nje­ga.

Ka­da ču­je­te jed­nu ta­kvu pri­ču, ne mo­že­te da se ne za­pi­ta­te ka­ko... Ka­ko su uspe­li? Ko­li­ko su se pu­ta mo­ra­li po­pe­ti sa tim ja­d­nim na­to­va­re­nim ži­vo­ti­nja­ma? Oda­kle sna­ge da po­sle uspo­na još i zi­da­ju? I sve to za­rad že­lje jed­ne že­ne i nje­ne za­mi­sli da svo­joj lju­ba­vi na­pra­vi ve­č­ni spo­me­nik. Ra­z­mi­šlja­nje o to­me bu­di vo­lju, ali i inat. Ako su mo­gli ti mu­če­ni ru­da­ri da vu­ku ka­me­nje čak go­re i ta­mo zi­da­ju - mo­že­mo i mi da se usp­ne­mo. Mo­žda su mi ki­la­ža i tre­ni­ng ono što mi je u uspo­nu ko­ji je tra­jao ma­l­te­ne tri-če­ti­ri sa­ta la­ga­nog ho­da po­mo­gli da uspem da do­đem do kra­j­njeg ci­lja. Mo­žda. A mo­žda su ipak za to za­slu­žni sa­mo ide­ja i ve­li­ka že­lja.

Kao po­če­t­ni­ci, upu­ti­li smo se ju­žnom stra­nom, ja­sno obe­le­že­nim sta­za­ma. Va­zduh se već po ula­sku u šu­mu ko­ja vo­di ka Ši­lj­ku, vr­hu ove pla­ni­ne, pro­me­nio. Bio je idea­lan dan za ova­kvo pu­te­še­stvi­je. Te­m­pe­ra­tu­ra tek ne­ki po­de­lak iznad 20 ste­pe­ni. Re­ko­še nam da mo­že­mo kre­nu­ti u ma­ji­ca­ma, ali da su nam za go­re po­tre­b­ni de­be­li du­k­se­vi i ja­k­ne. Hva­la sa­ve­t­ni­ci­ma, u su­pro­t­nom bi­smo pre­tr­nu­li.

Bo­rov­ni­ce da­ju snagu

Elem... da se vra­tim na sam ula­zak u šu­mu. Pre po­la­ska na uspon, ba­ke iz et­no-se­la u kom smo bi­li re­kle su da je mno­go te­ško, i da ima me­sta gde se čak i ru­ka­ma mo­ra vu­ći i dr­ža­ti za ka­me­nje ko­li­ko je str­mo. Pr­vi deo sta­ze bio je pot­pu­no la­gan. Bi­lo je i ta­kvih ta­ča­ka već s po­če­t­ka, gde se mo­raš ze­mljom ispr­lja­ti, gde se mo­raš po­mu­či­ti. Ali da je sve ta­ko jed­nos­tav­no, gde bi čar bi­la... Kad si u šu­mi, kad du­šu le­čiš pri­ro­dom, ne sme­ta ti ni bla­to, ni pra­ši­na. Tu ste ti i oso­ba ili eki­pa sa ko­jom si u ovom po­dvi­gu, i bo­žan­stvo ko­je te okru­žu­je. Idem ta­ko, usp­nem se je­dva uz ne­ko ka­me­nje. Sta­nem. Udi­šem va­zduh. Ma­lo je te­ži. Kad si de­te iz rav­ni­ce, plu­ća kao da su u usti­ma... Ho­da­nje ni­je pro­blem, ni taj uspon. Sa­mo do­ći do da­ha. A ta­mo va­la za to ima i ra­zlo­ga. Ka­da već kra­jem le­ta odla­zi­te na ova­kvo me­sto, bo­rov­ni­ca je dos­ta. Sta­nem, po­je­dem po­ne­ku. Uku­sni­ja je od bi­lo ko­je vo­ć­ke na­se­če­ne u ne­koj le­poj či­ni­ji. Njen ukus je, ona­ko - po­se­ban. Jed­na bo­bi­ca kao da te u Su­pe­r­me­na pre­tva­ra. Ose­ćaš kao da ti pu­ca kr­v­na sli­ka, a znaš da to ni­je mo­gu­će. Da ti taj ma­li eli­k­sir po­gon za još ma­lo uspo­na. A mo­kar si. U hla­du šu­me, na tek dva­de­se­tak ste­pe­ni - mo­kar si. A te­lo ho­će još vo­de... Pa kad na­gr­neš da pi­ješ... Opet, ni­šta sla­đe. Bu­de ti se sva ču­la. Za­hva­lan si bo­ci ko­ju imaš, ce­niš je vi­še ne­go ika­da. Do­đe ti i da je za­gr­liš, a znaš da je su­lu­do. Ho­daš ta­ko, pa za­sta­ješ. Gle­daš bi­lje, gle­daš šta pri­ro­da po­la­ko ra­di. Bu­di se je­sen već. Tu si sve­stan, u tom tre­nu, ako si kra­jem le­ta tu, da je je­sen na pra­gu. Ni­je li­šće vi­še ta­ko ja­r­ko ze­le­no. Sa­g­neš gla­vu, vi­diš ne­ko ti je već pod pa­ti­ka­ma, opa­lo. A opet... bo­žan­stve­no. Jer, to je pri­ro­dan tok, a ova­kvo me­sto le­po je ma kad god da si do­šao. Kad ho­daš, dr­žiš se oso­be s ko­jom si, i gle­daš pred se­be. To je te­ško ako vo­liš pri­ro­du, ali ni­g­de i ne žu­riš. Uži­vaš. No­vi uspon. Ne­ma dru­ge ne­go dr­ža­ti se za gra­ne dr­ve­ća, pa po­la­ko, pre­ko ka­me­na, da ne skliz­neš, opet na put ko­ji su uta­ba­li ne­ki ta­kvi po­put te­be.

Deo kroz šu­mu, tek po­sle uvi­đam, na­j­bez­bo­l­ni­ji je. Izbi­ja se na či­sti­nu na kom Rta­nj de­lu­je kao na dla­nu. Ipak, tek si tu sve­stan ve­li­či­ne i si­li­ne ove pla­ni­ne. „Ma daj, ko­li­ko je ovo? Ko­li­ko ima do go­re?“

Kao na vr­hu sveta

I kad si oso­ba ko­ja ne odu­sta­je, ov­de ti do­đe da odu­sta­neš. Ču­jem glas. Ka­že. „Aj­de, ni­je stra­šno.“ I sa­mo na­sta­viš. Osvr­neš se ta­ko ne­kad, kao i u ži­vo­tu, za so­bom. Da vi­diš šta je iza osta­lo, a šta te ispred če­ka. U gla­vi mi je ra­zo­re­na ka­pe­la, spo­men lju­ba­vi, ne­što što sam že­le­la da vi­dim. Iza je sa­mo sta­za, ko­ju ćeš pro­ći po­no­vo. Pro­đe ta­ko po­red nas čo­vek, sta­ri­ji. Si­la­zi sa vr­ha. „Ima­te, de­co, još dva sa­ta do go­re, ali vre­di.“

Fa­sci­nan­t­no je i to. I taj čo­vek sa šta­pom ko­ji mu po­ma­že da se usp­ne. Ima vo­lju. I dru­ga­či­ji je. Ni­je nje­mu li­ce si­vo kao svi­ma na­ma ka­da se­di­mo po ka­n­ce­la­ri­ja­ma. Ve­dar je, čio, obra­zi ru­me­ni, li­ce oza­re­no. Ima tu ne­če­ga. Ka­ko da ne na­sta­viš? Ka­ko, ako znaš da ćeš ti ta­ko izgle­da­ti ne­kom dru­gom kad bu­deš si­la­zio? Ka­ko, kad sa­mo mo­žeš da na­slu­tiš ka­ko je ta­mo go­re, oda­kle se čak i Ava­la vi­di, a ta­ko su da­le­ko Rta­nj i ona.

Ju­žna stra­na ina­če je na kra­ju ka­ra­k­te­ri­sti­č­na po ci­k­cak sta­zi. Apli­ka­ci­je ne­ke po­ka­zu­ju i ek­stre­m­ni­je sta­ze ko­je skra­ću­ju put. Mla­di smo, mo­že­mo. Ha­j­de, što da ne. Du­ša u no­su, sr­ce bi­je, tu­če ja­če i od ve­tra ko­ji ti sad već pa­ra plu­ća ako si u ma­ji­ci. Vre­me je za du­ks, a mo­kar si. Sva­ki po­mak, od ste­ne do ste­ne, i sve si bli­ži ne­bu. Sve si bli­ži se­ća­nju na tu jed­nu lju­bav, ko­ja je za­pra­vo je­dan kr­st, go­mi­la ka­me­nja, i ma­gi­čan po­gled. Pu­ca me kao i sva­ko­ga ov­de taj adre­na­lin. Kao da osva­jaš vrh sve­ta, a sve si to le­po mo­gao na Gu­glu da na­đeš. Ali ne bi to za du­šu bi­lo to...

Vrh. Evo ga. Po­gled de­sno. Dr­ve­ni kr­st. Ne­ta­k­nut. Ste­pe­ni­ce vo­de ka nje­mu. Sad već ve­tar ši­ba ta­ko ja­ko da te sve bo­li. Obla­če­nje mo­ra, ma­da za to mno­go i ne ha­ješ... Pe­nješ se ka nje­mu. Pre­kr­stiš se. Po­lju­biš kr­st. Oko­lo i ne gle­daš. Gle­daš šta su van­da­li ura­di­li, ste­ne ko­je su osta­le od jed­ne di­v­ne ka­pe­li­ce. Gle­daš on­da šta su osta­vi­li lju­di po­put te­be. Ima tu ko­va­nog no­v­ca, pa­pi­r­na­tog, bro­ja­ni­ca, iko­ni­ca. Ima i ure­za­nih ime­na onih pa­ro­va ko­ji ve­ru­ju da će oni bi­ti „ono do kra­ja ži­vo­ta“. Ima ta­mo ne­ke po­se­b­ne ene­r­gi­je. Ko ka­že da ni­je ta­ko, la­že. Ako je ni­je ose­tio, on­da ni­je ni tre­ba­lo.

Sve na dlanu

Iza kr­sta, odi­sta je ma­gi­ja. Sve je na dla­nu. Ne­ko­li­ko su­sed­nih gra­di­ća, Sr­bi­ja ko­ju tek kroz obla­ke na­zi­reš. Ne sme­ta ti što onaj ve­tar ši­ba sad još ja­če. Go­re si i ne že­liš da odeš, ia­ko te uda­ra, ia­ko si mo­kar. A oti­ći mo­raš, kad ni­si u ve­ćoj gru­pi, pre mra­ka... Pre­kr­stiš se, mo­žda po­že­liš ne­što. Svo­ju že­lju ču­vam stro­go za se­be. Ve­ru­jem, po­sle uspo­na go­re, iskre­na da bu­dem, da ne­što ta­mo pos­to­ji. Ne­ka si­la, ne­što neo­bja­šnji­vo, što se mo­žda mo­že de­fi­ni­sa­ti i sa­mo mo­jom li­č­nom sre­ćom i im­pre­si­jom.

Odla­zak sa Ši­lj­ka ta­ko­đe ni­je lak. Uspon je te­ži, ali umor i ve­tar sla­be i na­j­ja­če, a ka­mo­li re­krea­ti­v­ce. Op­te­re­ti uspon već ko­le­na, bu­ti­ne, li­sto­ve. A opet, ne­ka­ko, kao da si svoj na svo­me. Duh ti je ne­ta­k­nut. Kao da taj uspon, pa ni taj spu­st, ni­su ni­šta. Sed­neš u tra­vi­cu, uz­meš ene­r­ge­t­sku čo­ko­la­di­cu, ko­joj si na­j­za­hval­ni­ji što je sve vre­me uz bo­cu sa vo­dom. Se­diš, gle­daš oko se­be. Uži­vaš u sva­kom uda­hu, izda­hu. Ube­reš po­ne­ki su­vi cve­tić. Ili sa­mo ču­p­kaš tra­vu, ona­ko bez ve­ze, kao kad si bio de­te. I kad si­la­ziš, ima tu još di­v­nog cve­ća ko­je na­be­reš. Su­vo je. Ma­lo ti šu­ška pod pr­sti­ma. Dru­ga­či­je i mi­ri­še. Dru­ga­či­je, a je­din­stve­no. U gla­vi mi je već ne­ka le­pa ike­ba­na. Ili, i ako do­bi­ješ od ne­ko­ga svog lep cvet, la­ko na­pra­viš od nje­ga na­j­lep­šu uspo­me­nu.

Rta­nj je bio, opet li­č­no go­vo­re­ći, ne­što o če­mu ma­štam dve go­di­ne. Ka­da sam ga osvo­ji­la, shva­ti­la sam za­što je to­li­ko po­pu­la­ran. I da­lje pa­m­tim sta­zu, ka­me­nje, na­j­te­že one uspo­ne, mi­ri­se, ukus bo­bi­ca, po­gle­de, raz­go­vo­re sa ne­zna­n­ci­ma ko­ji su tu baš kao iz ti, iz ne­ke lju­ba­vi. I shva­tiš da je ta lju­bav su­šti­na. I ni­šta dru­go.

Su­za­na Trajković