U ŠKOLI JE BILA VUKOVAC, NA FAKULTETU PROSEK 9: Sad iz očaja radi kod Kineza za 25.000, a najteže joj pada pitanje ŠTO SI UČILA?

„Tužna sam, često depresivna, ponižena postiđena, povređena, omalovažena... Najteže mi je kada uslužujem koleginice i kolege sa kojima sam studirala ili išla u srednju školu“

Ovo je jedna od mnogih priča u Srbiji onih koji ne mogu da nađu posao u struci, a ne žele da odu iz nje.

„Tužna sam, često depresivna, ponižena postiđena, povređena, omalovažena… Najteže mi je kada uslužujem koleginice i kolege sa kojima sam studirala ili išla u srednju školu“, priča ova žena koja još nije prešla četrdesetu i koja rukom skriva svoje lice.

Jedva uspevamo da razgovaramo između rafova nabudženih garderobom. S jedne strane kupci, s druge šef, gazda Kinez koji joj pogrešno izgovara ime.

„Nemojte me fotografisati. Odmah će me otpustiti, a i za ovaj posao morala sam da tražim vezu“.

Jednica je. Još u petoj godini sama je čitala i pisala i išla na kurs engleskog, kasnije je savladala i nemački, a služi se i španskimjezikom. Bila je ponos i nada svojih roditelja, ponos profesora.

Diplomirala je prva u generaciji i odmah krenula u traganje za poslom.

„Svuda sam nailazila na zatvorena vrata. Na Tržištu rada imam podugačak staž. Svi koji su diplomirali posle mene već uveliko rade. Politika me nikada nije zanimala, pa nisam član ni jedne stranke. Da li grešim?“, pita nas mutnim pogledom od suza koje vire na krajevima oka.

Udala se za svoju ljubav sa fakulteta. Posle nekoliko godina dobili su kćer. Suprug je, na sreću, uspeo da dobije posao, ali radi u četiri škole.

„Pre dve godine sam malo radila u struci, na zameni, nekoliko meseci. Verujte, iako sam znala da će biti kratko, nikada srećnija nisam bila. Znate, od malena sam želelea da budem profesor“.

Iako sa diplomom viskoškolca, nije se ustručavala da radi bilo kakav posao, jer „sedeti kući skrštenih ruku“ je nešto najgore.

„Rradila sam u jednoj leskovačkoj stranoj fabrici, no, pri prvoj krizi mi nije produžen ugovor. U toj fabrici nisam bila jedini radnik sa master studijama. Svi smo ličili jedni na druge, svi pokunjeni, svi razočarani. Sada čujem da su mnogi iz te fabrike otišli u inostranstvo. A ja ne mogu i neću“.

Dan pre nego što smo razgovarale, došla je grupa Roma da pazari u kineskoj radnji gde ova žena radi. Prepoznao je jedan od njih, njen školski drug iz osnovne škole.

„Iako sam okretala glavu, prepoznao me. I znate li šta mi je rekao?, pita i opet joj se oči vlaže suzama.

Pravimo pauzu jer je onaj gazda zove oko neke nejasnoće. Posmatramo njihov razgovor. Zbunjenom gazdi je sve ispisala na papiru.

„Šta Vam je rekao?, insistiramo, nekoliko minuta kasnije.

„Pa, ko ti je kriv što si učila školu!“. To mi je kazao. Bilo je to moje najveće poniženje“

Inače, ova visokoškolka iz radi sedam dana u nedelji, što znači i vikendom i to po osam sati dnevno i sve vreme stoji na nogama. Doduše, svaka druga nedelja joj je slobodna.

(Kurir.rs/Jugmedia.rs, M.Ivanović)