RADA OSTALA DA LEČI MUSLIMANE, A ONI JE ZAKLALI: Ninoslav Milanović do detalja o majci, koja nije htela da napusti Srebrenicu

Ninoskava veterinara tražite? Pa, njega na Zlatiboru znaju baš svi - kaže vremešna konobarica u drumskom restoranu na čuvenoj zlatiborskoj Borovoj glavi, čudeći se pitanju.

Veterinara Ninoslava Milanovića stvarno vole u obe komšijske opštine na Zlatiboru.

I kuća mu je, kaže, na međi Čajetine i Nove Varoši i dostupan je "planincima" uvek, 24 sata. Ali, ima Ninoslav i drugu priču zbog koje ga posebno uvažavaju. On je sin čuvene Rade Milanović, medicinske sestre koja nije htela da napusti srebrenički Dom zdravlja i lokalnu bolnicu kada su početkom aprila 1992. prvi ranjenici počeli da dolaze.

Tačno je da su ti ranjenici uglavnom bili muslimani, kao što je tačno da je Milovanovićeva bila sigurna da je niko neće dirati posle 25 godina davanja injekcija i infuzija bolesnicima obe vere.

Ipak, Radu su muslimani ubili već jula 1992. kada se bolnica "konsolidovala" jednovernim medicinskim kadrom. Njeno telo je nađeno tek 2011. godine, a identifikovana je i sahranjena 2012. Bolničarkin dželat, major vojske BiH Zulfo Tursunović umro je prirodnom smrću dve godine ranije i sahranjen je uz najveće državne i vojne počasti.

A ove godine u julu, pojavila se vest da bi Dom zdravlja u Čajetini i u Srebrenici mogao da promeni ime i nazove se po humanoj bolničarki.

- Bilo je reči o tome. Kontaktirali su sa mnom ljudi iz obe opštine i nemam ja ništa protiv. Ako ime moje majke može da posluži u svrhu mirenja u Srebrenici, bilo bi mi drago. Ona je i ostala u tom Domu zdravlja da pomaže. Pokojni otac Dragomir pričao mi je da je Rada bila ubeđena da će čarke među komšijama prestati i da će se ljudi izmiriti - priča Ninoslav.

Sin je majku video poslednji put 4. aprila 1992. Otac Dragomir je tog dana krenuo da "njega malog" odvede kod svojih na Zlatibor jer je škola stala. Kada je Dragomir dva dana kasnije pokušao da se vrati u grad, nikle su barikade na obe strane.

Do poslednjeg daha, do 2016, otac je žalio što majku na silu nije izveo sa radnog mesta.

Pričao mu je da je ponavljala kako je dala hiljade injekcija ljudima i da su "špricevi i infuzije" za sve vere isti. Ispostavilo se da Zulfo Tursunović nije mislio tako. Javno je pred ljudima zaklao Radu jer je, navodno, "davala pogrešne injekcije" muslimanskim ranjenicima.

- Moj Dragomir nadao se i tragao za Radom sve do 2008. - nastavlja kroz uzdah Ninoslav.

- Te godine pojavila se knjiga "Planirani haos" Ibrana Mustafića, koji je svojevremeno bio lider SDA u Srebernici, a u kojoj on piše o zločinima Nasera Orića u srebreničkom kraju.

Na stranici gde Mustafić piše o pokolju zarobljenih Srba iz Zalazja nalazi se i opis kako je Zulfo Tursunović zario nož u Radin vrat, cereći se da je "četnikuša pogrešno lečila njihove ranjenike". Posle te strašne slike i svedok događaja, Ibranov brat od strica, zgađen je pobegao da ne gleda masakr...

Ninoslav kaže da je na kraju majčino telo Unprofor našao 2011. Nije bila ni pokopana, nego zajedno sa još desetak tela Srba bačena je na deponiju. Ubistvo ovih ljudi bila je organizovana javna egzekucija "pravoslavnih" koju je, prema pisanju Mustafića, naredio Naser, a izvršili Zulfo i njegovi krvnici. To se dogodilo pošto je Orić sredinom jula 1992. pomislio da je nepobedivi ratni kralj Podrinja.

O roditeljima Ninoslav govori sa suzama u očima. Zajedničke slike oca i majke nema - ostale su u stanu u Srebrenici. Ima sa majkom kad je bio mali. Priča da su se njegovi roditelji, iako iz dva susedna sela, sreli i zavoleli tek u Srebrenici, gde je, kaže, tata bio pravnik u rudniku Sase, a mati došla iz srednje medicinske u Tuzli. Do osmog razreda i on je tamo išao u školu i sve do aprila 1992. nije znao da ima razlike između đaka koje se prepoznaju "po nastavku" u prezimenu.

Govori Ninoslav kako su posle rata kod njih, dokle god je otac bio živ, dolazili i Srbi i muslimani iz Srebrenice. Prvi da ga nagovaraju da se vrati u rudnik, drugi da se izvinu... Kaže da su to bili bolni susreti.

- Od kad je Dragomir umro, oslabili su i ti kontakti i umanjili telefonski pozivi. Ja neću da se vratim u Podrinje, a ako ima volje da se majci oduže u Srebrenici - nemam ništa protiv. Čuo sam da je njeno ime uklesano na ploču zgrade srebreničke opštine - završava Ninoslav.

UNPROFOR

Poslednji put sa majkom čuo u junu 1992. kada nas je zvala, ovde na Zlatibor. Prvo je pitala kako sam ja, a onda nam je rekla da se ne brinemo, jer nju u obližnjoj Guber banji čuva Unprofor. Da li nas je samo tešila - kaže Milanović.

NIKO NIJE PREŽIVEO

Čajetinac Ljubiša Ristić, idejni nosilac incijative da se po Radi Milanović nazovu domovi zdravlja u dve opštine, svedoči da u Čajetini postoji spremnost da se oduže zemljakinji iz Murtenice. U Srebrenici je među Srbima ideja prošla, ali su Bošnjaci odjednom počeli da "zatežu".

- Tačno 14 Srba je ostalo u Srebrenici među muslimanskim življem kada je došlo do etničke podele i nijedan živ nije izašao. Ubijeni su Obrad Vasić i Mirko Marković čija tela nisu pronađena, mada postoji dokument o načinu, mestu ubistva i počiniocu. Tela Anđelije i Mihajla Stjepanovića, majke i sina, još nisu pronađena, iako postoji izjava da su bili zakopani na mestu gde je izgrađena fabrika CIMOS. Ubijeni su i majka i sin Zagorka i Slobodan Zekić. I tu postoje svedoci o izvršiocu zločina, kao i Krsto i Velinka

Dimitrovski, bračni par staraca. Dragoljub Jovanović, kada je streljan pred kućom 15. maja 1992. imao je 64, dok je Stoja Vasić (65) živa zapaljena u svojoj kući u selu Vijogor takođe 15. maja. Isto je prošao i Sekula Ristanović, koji je kada je gurnut u oganj imao 86. Poslednja je ubijena Ivanka Mirković 11. jula 1995. u centru Srebrenice. NJeno telo je još bilo toplo kada su srpske snage ušle u gradić...

(Kurir.rs/Novosti)