TOPČIDER! STANICA KRALJEVA I MARŠALA: Prestala je da postoji, ali njena zadivljujuća prošlost ostaje (FOTO)

U če­tvr­tak u 21 čas i 14 mi­nu­ta lo­ko­mo­ti­va vo­za broj 433, za Bar, pro­la­ze­ći kroz že­le­zni­č­ku sta­ni­cu To­p­či­der, ogla­si­la se du­gim zvu­kom si­re­ne, sli­č­nim jauku. A kad je cr­ve­no sve­tlo na kra­ju ko­m­po­zi­ci­je ne­sta­lo u mra­ku pre­ma Rakovici, že­le­zni­č­ka sta­ni­ca pre­sta­la je da pos­to­ji.

Dru­ga sta­ni­ca pr­ve sr­p­ske pruge

„Pri­li­kom pro­je­k­to­va­nja pru­ge Beo­grad-Niš odlu­če­no je da sta­ni­č­ne zgra­de duž pru­ge, sa izu­ze­t­kom beo­gra­d­ske i ni­ške, bu­du skro­m­ne i fu­n­k­cio­nal­ne. Ta­ko je i ov­de, na dru­goj sta­ni­ci pr­ve sr­p­ske pru­ge, izni­kla obi­č­na gra­đe­vi­na bez suvišnih ukra­sa na fa­sa­di, ka­ko i do­li­ku­je spo­red­noj sta­ni­ci ko­ja ni­je predviđena za zau­sta­vlja­nje vo­zo­va vi­šeg ra­n­ga. Sta­ni­cu su, uglav­nom to­kom le­t­njih me­se­ci, ko­ri­sti­li beo­gra­d­ski izle­t­ni­ci, bu­du­ći da su To­p­či­der i Ko­šu­t­njak i u to vre­me bi­li omi­lje­na izle­ti­šta sta­nov­ni­ka pre­sto­ni­ce“, pi­še u opro­šta­j­nom tekstu na sa­j­tu „Že­le­zni­ca Sr­bi­je“. To je bi­lo po­sle 1884. go­di­ne, kad je iz­me­đu Beo­gra­da i Ni­ša po­lo­že­na pr­va pru­ga u Sr­bi­ji.

Ze­ma­lj­ski da­ni su te­kli, i ova­kvi i ona­kvi, a vo­zo­vi pro­la­zi­li kroz To­p­či­der, br­ži ili spo­ri­ji, ali uvek cr­ni od ga­ra... sve do Pr­vog sve­t­skog ra­ta. Au­strou­ga­r­ska bomba te­ško je 1915. ošte­ti­la zgra­du že­le­zni­č­ke sta­ni­ce u To­p­či­de­ru, ali je ova po­sle ra­ta ob­no­vlje­na. A kad je 1929. na De­di­nju izgra­đen dvo­r­ski ko­m­ple­ks, Ka­ra­đo­r­đe­vi­ći su uo­bi­ča­ji­li da baš iz To­p­či­de­ra po­la­ze na pu­to­va­nja vo­zom. Zbog to­ga je uz zgra­du sta­ni­ce izgra­đe­na i Dvo­r­ska če­kao­ni­ca. Opet prepisujem opro­šta­j­ni te­k­st: „Re­pre­zen­ta­ti­v­na gra­đe­vi­na, s na­d­stre­šni­ca­ma i stu­bo­vi­ma, rav­nog kro­va s ba­lu­stra­dom, slu­ži­la je kao če­kao­ni­ca - po­če­t­na i kra­j­nja ta­č­ka pu­to­va­nja kra­lje­v­ske po­ro­di­ce, do­ček i ispra­ćaj nji­ho­vih gos­ti­ju. Od glav­nog pu­ta izgra­đe­na su dva pri­stu­p­na pu­ta za au­to­mo­bi­le, ko­ji su se zau­sta­vlja­li pod na­d­stre­šni­com sa uli­č­ne stra­ne, da bi ugled­ni pu­t­ni­ci mo­gli nesmetano, bez izla­ga­nja su­n­cu, ki­ši ili sne­gu, da uđu u zgra­du če­kao­ni­ce i neo­me­ta­no sa­če­ka­ju ukr­ca­va­nje u dvo­r­ski voz.“ Ali što su Sr­bi pra­vi­li u mi­ru, Ne­m­ci su im, kao vi­le u na­rod­noj pri­či, raz­gra­đi­va­li u ra­tu. U Hi­tle­ro­vom napadu, od sta­ni­ce je po­sle bo­m­ba­r­do­va­nja osta­lo sa­mo jed­no bo­č­no kri­lo, a oku­pa­tor je, bez ima­lo po­što­va­nja za tra­di­ci­ju i le­po­tu, u Dvo­r­sku če­kao­ni­cu pre­se­lio ko­man­de pru­žnih si­g­na­la i te­le­fo­n­sku cen­tra­lu. Za Ne­m­ce je To­p­či­der imao stra­te­ški zna­čaj: ne­da­le­ko od pos­to­je­će, izgra­di­li su sta­ni­cu To­p­či­derteretna, sa 25 ko­lo­se­ka. Tu su sti­za­li „stro­go kon­tro­li­sa­ni vo­zo­vi“ - kompozicije s ru­mu­n­skih na­f­t­nih po­lja, i ot­pre­ma­ni za Gr­č­ku. Za­to u Dru­gom sve­t­skom ra­tu u To­p­či­de­ru me­đu že­le­zni­ča­riam ni­je bi­lo Sr­ba, ra­di­li su sa­mo Ne­m­ci.

Če­ka­nje kraja

Ko­mu­ni­sti­č­ke vla­sti ni­su hte­le da ob­na­vlja­ju sru­še­nu sta­ni­cu. U onom či­ta­vom bo­č­nom kri­lu sme­sti­li su pro­da­ju ka­ra­ta i če­kao­ni­cu, a šef sta­ni­ce i ot­prav­nik osta­li su ta­mo gde su ih pre­se­li­li Ne­m­ci - u zgra­di ne­ka­da­šnje Dvo­r­skečekaonice. Sa­mo su dve pros­to­ri­je u njoj pre­tvo­re­ne u sa­lon za Ti­ta, či­ji je „Pla­vi voz“ ču­van u obli­žnjem de­pou...

Po­sle uki­da­nja Glav­ne sta­ni­ce u Beo­gra­du, od Ti­to­vog sa­lo­na na­pra­vlje­na je če­kao­ni­ca za pu­t­ni­ke vo­za za Bar, ko­ji je kre­tao iz To­p­či­de­ra. Sve po­sle to­ga bi­lo je sa­mo če­ka­nje kra­ja.

I on je do­šao, u 21 čas i 14 mi­nu­ta u če­tvr­tak. A sa­da o lju­di­ma... Sla­vi­ša Jovanović, po­sled­nji šef sta­ni­ce, s ra­spo­re­dom u slu­žbi u To­p­či­de­ru od 2005. go­di­ne, ka­že da je Je­li­sa­ve­ta Ka­ra­đo­r­đe­vić kod nje­ga do­la­zi­la „ako ne vi­še, ono dva­de­set pu­ta na­j­ma­nje“, a nje­na će­r­ka Ka­ta­ri­na Ok­se­n­be­rg de­se­tak pu­ta. Uspo­me­ne, uspo­me­ne... ne pos­to­ji bo­lje me­sto od uspo­me­na. Knez Pa­vle Karađorđević s to­p­či­de­r­ske sta­ni­ce, po­sle pu­ča 27. mar­ta, ot­pu­to­vao je, zajedno s po­ro­di­com, u Ati­nu. Je­li­sa­ve­ta u svo­jim se­ća­nji­ma ka­že da se Pa­vle sa ste­pe­ni­ka va­go­na osvr­nuo i pro­ša­pu­tao u mrak: - Ja­dan moj na­rod... Ako je knez zai­sta po­mi­slio na Sr­be ta­da, uči­nio je to u zao čas. Bo­lje da je ja­di­ko­vao nad svo­jom su­d­bi­nom. Iz Ati­ne su ga, sa že­nom i de­com, En­gle­zi pre­ko Sudana ot­pre­mi­li u Ke­ni­ju. „Što se ti­če ku­će i po­slu­ge ko­ju će­te im odre­di­ti, Pavle Ka­ra­đo­r­đe­vić ima se tre­ti­ra­ti kao da je u ra­n­gu pu­kov­ni­ka“, pi­sa­lo je u pro­prat­nom pi­smu gu­ve­r­ne­ru u Na­j­ro­bi­ju...

Pa­vlov brat od stri­ca, kra­lj Ale­k­san­dar Ka­ra­đo­r­đe­vić, še­st i po go­di­na ra­ni­je sa istog je pe­ro­na u To­p­či­de­ru, pr­vog, po­šao u Ma­r­se­lj, iz ko­jeg će ga do­ne­ti mrtvog. Vo­zom do Ko­so­v­ske Mi­tro­vi­ce, pa au­tom pre­ko Ča­ko­ra do Ce­ti­nja i crnogorskog knja­za, de­de po ma­j­ci, a oda­tle u Ze­le­ni­ku, da na ra­za­ra­ču „Dubrovnik“ ot­plo­vi u Fra­n­cu­sku, na su­sret sa smr­ću. Isti brod, ali sa za­sta­vom na po­la ja­r­bo­la, vra­tio je kra­lje­vo te­lo u Split. Pra­ti­li su ga ce­lim pu­tem bro­do­vi fra­n­cu­ske Sre­do­ze­m­ne flo­te, dve kr­sta­ri­ce i jed­na to­r­pi­lje­r­ka, do­kaz sti­da Francuza što ju­go­slo­ve­n­skog kra­lja ni­su ume­li da sa­ču­va­ju... Iz Spli­ta, kraljevski oki­ćen mr­tva­č­ki san­duk vo­zom je, pre­ko Za­gre­ba, pre­ve­zen u Beograd. Duž ce­le pru­ge kle­čao je na­rod i kr­stio se za po­koj du­še...

Kra­lji­ca Eli­za­be­ta, Dži­mi Kar­ter, Ga­da­fi...

Ovog pu­ta, voz se ni­je zau­sta­vio u To­p­či­de­ru, mr­tvog kra­lja če­ka­li su na Glavnoj že­le­zni­č­koj sta­ni­ci. Po­sle sve­ča­ne ce­re­mo­ni­je (u po­gre­b­noj po­vor­ci jedan je ofi­cir vo­dio i kra­lje­vog be­log ko­nja), po­smr­t­ni osta­ci Ale­k­san­dra Ujedinitelja au­to­mo­bi­lom su pre­ve­ze­ni na Ople­nac.

Sa ose­ća­jem za fi­nu iro­ni­ju isto­ri­je, Sla­vi­ša Jo­va­no­vić pri­me­ću­je da je Ti­to sva svo­ja pu­to­va­nja vo­zom za­po­či­njao i za­vr­ša­vao u To­p­či­de­ru, osim po­sled­njeg - i nje­ga su mr­tvog, iz Lju­blja­ne, do­ve­zli na Glav­nu sta­ni­cu. Sa pr­vog topčiderskog pe­ro­na, kao Ti­to­vi gos­ti, pe­li su se u voz i če­ka­li da ko­m­po­zi­ci­ja, uz tr­zaj va­go­na, kre­ne i kra­lji­ca Eli­za­be­ta, Dži­mi Kar­ter, Ga­da­fi... Ti­to je, ina­če, vo­leo da pu­tu­je vo­zom. Pa­m­tim iz de­ti­nj­stva ispod Ava­le: uju­tru dan ot­kri­je da su duž pru­ge do­kle po­gled se­že, i na jed­nu i na dru­gu stra­nu, na po sto­ti­nak me­ta­ra ra­spo­re­đe­ni mi­li­cio­ne­ri. „Ide Ti­to!“ U ne­ko do­ba, sat ili pet sa­ti ka­sni­je, pro­tu­t­nji „Pla­vi voz“, a mi ma­še­mo, i uvek nam se uči­ni da smo iza sta­kla vi­de­li Ti­ta...

Po­sle sam se i sam vo­zio tim vo­zom. Ja­či je uti­sak osta­vljao gle­dan spo­lja... A je­dan nje­gov va­gon ni­kad ni­je iza­šao iz de­poa. Sre­di­nom še­zde­se­tih Ti­to je oče­ki­vao po­se­tu Šar­la de Go­la. Fra­n­cu­ski pred­sed­nik nas, ina­če, ni­je vo­leo. Bio je drug sa vo­j­ne aka­de­mi­je s Dra­žom Mi­hai­lo­vi­ćem, a Ti­to ni­je usli­šio njegovu mo­l­bu da Dra­žu ne stre­lja... Elem, u jed­nom tre­nu­t­ku či­ni­lo se da će De Gol do­ći, a po­što je bio vi­sok čo­vek, me­tar i de­ve­de­set še­st, da bi se u „Pla­vom vo­zu“ ko­mo­t­no ose­ćao, na­pra­vljen je va­gon s vi­šim vra­ti­ma i du­žim kre­ve­tom... I sve je osta­lo bi­lo pri­la­go­đe­no gos­tu vi­so­kog ra­sta. Ali De Gol je je­dan od re­t­kih sve­t­skih po­li­ti­ča­ra iz dru­ge po­lo­vi­ne 20. ve­ka ko­ji ni­kad ni­je došao u Beo­grad. Sa­mo je spe­ci­jal­nom va­go­nu, ko­ji se ni­kad ni­je po­me­rio, osta­lo nje­go­vo ime.

Ti­to bez pratnje

U Ti­to­vo vre­me na sta­ni­ca­ma To­p­či­der i To­p­či­der te­re­t­na ra­di­lo je dve­sta železničara. Men­za im se na­la­zi­la tik uz pu­t­ni­č­ku bla­ga­j­nu. Sla­vi­ši Jo­va­no­vi­ću pri­ča­li su sta­ri­ji že­le­zni­ča­ri da je se­da­m­de­set se­d­me, osme... u sa­lu sa stolovima pre­kri­ve­nim ka­ri­ra­nim sto­l­nja­ci­ma do­šao Ti­to. Do­še­tao je sam, bez prat­nje. U mr­tvoj ti­ši­ni ko­ja je na­sta­la ču­la se škri­pa sto­li­ce po vi­nas plo­či­ca­ma kad je Sta­ri seo. Na­ru­čio je ka­fu i vi­njak.

- Pa, dru­go­vi, ka­ko je? Ka­ko se ži­vi? - ta­ko ili ne­ka­ko sli­č­no obra­tio se železničarima, ali oni su, opre­zni, ću­ta­li. Šta je Ti­to po­sle re­kao, i šta su oni nje­mu re­kli kad su se oslo­bo­di­li, Sla­vi­ša Jo­va­no­vić ne zna, i ja či­tao­ci­ma ne mo­gu pre­ne­ti, ali ovo je izve­sno: po­sle sat i po ili dva, kad su već svi pri­ča­li uglas (Bo­že, da li se ne­ko osme­lio da Ti­tu na­ru­či još jed­nu ka­fu i još je­dan vinjak?!), upa­li su bez­bed­nja­ci u ci­vi­lu i odve­li pred­sed­ni­ka SF­R­Jot. Je­dan od njih okre­nuo se na izla­zu i že­le­zni­ča­ri­ma re­kao da sve što su vi­de­li i ču­li - zaborave! Go­di­nu da­na ka­sni­je, zna­či pred ope­ra­ci­ju i smrt, opet isto: Ti­to ula­zi u men­zu že­le­zni­ča­ra na to­p­či­de­r­skoj sta­ni­ci, ču­ve­ni „Sta­kle­nac“, na­ru­ču­je vinjak i ka­fu... - Ovog pu­ta su ud­ba­ši do­šli za po­la sa­ta... - pri­ča­li su sve­do­ci Sla­vi­ši Jo­va­no­vi­ću, a on me­ni, u če­tvr­tak po pod­ne.

A istog da­na uve­če, u 21 čas i 14 mi­nu­ta („Voz broj 433 za Bar ka­sni u do­la­sku če­ti­ri mi­nu­ta“, ču­lo se iz zvu­č­ni­ka), Sla­vi­ša Jo­va­no­vić ispra­tio je sve­tlo poslednjeg vo­za. Sta­jao je kao vo­j­nik, u sta­vu „mi­r­no“: sa­sta­vlje­ne pe­te, vr­ho­vi ci­pe­la bla­go ra­z­ma­k­nu­ti, ša­ke pri­slo­nje­ne uz ša­vo­ve pan­ta­lo­na uni­fo­r­me, gla­va usprav­na, po­gled pra­vo na­pred... i su­za u oku, kao da oda­je po­ča­st mr­tvom vla­da­ru.

Mo­m­či­lo Petrović