KURIR U KBC ZVEZDARA: Za dve sedmice od početka bolesti završe na respiratoru, ako su nevakcinisani - UMIRU!

Za svega sedam dana od početka bolesti pacijenti ulaze u srednje tešku formu, a u narednih sedam dana već su na respiratoru. Ako su nevakcinisani, nikakva terapija ne pomaže - umiru. Toga dosad nije bilo. Ali delta soj je potentniji od svih prethodnih, kaže za Kurir dr Vladanka Stefanović, anesteziolog iz KBC Zvezdara, na ulazu u ovu bolnicu koja je po peti u kovid sistemu.

- Ukoliko pacijenti imaju maligna oboljenja, imunodeficijenciju, hipertenziju, dijabetes, kardiovaskularne bolesti ili hronična oboljenja pluća, gojaznost, preko 60 godina, plus muškarci više obolevaju i na sve to su nevakcinisani, onda jednostavno ništa ne može da se uradi - priča dr Stefanović.

Bolnica krcata - 375 pacijenata, a maksimum je 400. Na respiratorima čak 50 njih. Među obolelima i mladi od 30 do 40 godina. Najstariji, od 70 do 90 godina, sa dosta hroničnih oboljenja. Čak 90 odsto mlađih na intenzivnoj nisu vakcinisani, dok je kod starijih taj procenat 70.

- Vakcinisani imaju nešto lakšu kliničku sliku u okviru intenzivne nege. Bukvalno vakcina pomaže da se izbore s virusom. Mlađi nevakcinisani u intenzivnoj uglavnom su s propratnim oboljenjima - hematološke bolesti, gojaznost, karcinomi. Gojaznih je ubedljivo najviše. Umro nam je čovek od 36 godina, imao je 170 kg i nije bio vakcinisan - kaže dr Stefanović.

Zaštita je, naglašava, najvažnija, a to su maska, distanca, higijena i vakcina.

- Kad imate loše sagrađenu kuću i udari uragan, odneće je. Ako je kuća solidno napravljena, pa i ne mora da izgleda lepo, što vam je taj strah od vakcine, unutra nikome ništa ne fali. Dakle, ukoliko nemate antitela, virus prodire u ćelije, i kad uđe, niko više ne može da ga zaustavi. A mogli ste ispred te ćelije da stavite branu - napravite antitela, koja će se boriti s virusom, a to je efekat vakcine.

Kroz intenzivnu i poluintenzivnu negu, gde su najteži pacijenti, provodi nas glavni anestetičar bolnice Dušan Jovičić, čovek koji je i ordenom okićen za borbu protiv ove pošasti.

A gore - drama. U svakom smislu.

- Zovite lift. Brzo, brzo, sestri je pozlilo! - odzvanja niz hodnik uz pištanje silnih monitora.

- Nije ovo prvi put. Treba izdržati smenu u skafanderima, sve ovo raditi, gledati - priča Dušan, dok veoma mladu devojku stavljaju u kolica i trkom ih guraju.

Na koja god vrata da pogledaš, ni živi ni mrtvi u krevetima. Na respiratorima, s maskama koje celo lice pokrivaju, intubirani... Malo ko je tu svestan ili kadar da koju reč izusti. Ali on jeste. Četrdeset mu je godina. Sestra samo što završi posao... On je jedva u krevet stao. Gojazan, baš. Dan ranije stigao.

- Samo da se izvučem, samo da se izvučem. Ako bog da da odavde izađem, prvo ću da se vakcinišem. Što nisam - ne znam, ne pitajte. Samo da me bog pogleda da se izvučem - teško izgovara.

Cimer ništa ne zna. Kao i većina njih. Sve puno. U glavnoj intenzivnoj još jedan od 40 godina. On je uspavan. Na respiratoru bije bitku za život. A iznad kreveta list, na njemu i ono - nije vakcinisan. Tako je kod većine. Tu je i dečko od 37 godina. Isti status. Svestan je. Na NIV, poslednji pokušaj pre intubacije. Uljudno klima glavom, pozdravlja nas. U aparat za gasne analize ubacuju krv žene srednjih godina. Na respiratoru je. Izlazi papirić, parametri očajni... Osoblje u skafanderima okolo leti. Jednoj od sestara na leđima skafandera piše "babaroga". Nasmejana devojka, koju očigledno svi vole.

- Vaj-faj najjači signal daje kod lifta - jedno je od obaveštenja na pultu.

U jednoj operacionoj sali starija gospođa rukom pokazuje na čašu vode. Dušan skače. Da priča, ne može pod maskom. Jedva i ruku podiže. Nokti lepo sređeni, gelom. Roze. Već izrasli, vreme je za manikir. Da li će ga dočekati?

Anestetičar u skafanderu niz hodnik nosi nešto nalik na motornu testeru - ručni respirator. Dah i život za pacijenta dok ga transportuješ do sobe, saniteta... U njega ide boca za kiseonik.

I kreveti na dugme. Pa da malo pridigneš pacijenta, nagneš.... I na prvi pogled se vidi da sve savršeno funkcioniše. Svaki aparat, sve je po šablonu, pored svakog kreveta. Nema da se okrećeš i misliš gde je šta. I svi zaista lete.

Stigao i ručak. Ko može jede cveklu, meso... Ko ne može, tečna hrana, pa kroz sondu...

Sve je tu i opet sve nije. Nad krevetom intubirane žene, koja ima malignu bolest, opet ono "nije vakcinisana". Da li je mogla, a nije htela vakcinu? Šta ju je vodilo u toj odluci? Da li bi to pomoglo?

Posebna je tuga ovde, u Zvezdari. Gotovo da nema kovid bolnice u koju nismo ušli. Ali ovde je krcato, svaka soba, sala, sobičak i sve je nekako ukrug, kao lavirint. I gde god se okreneš, izbijaju polumrtvi ljudi, za koje mašine dišu i žive. I čini ti se da nema kraja, nema izlaza. Samo bol i smrt koja ledbi nad svima.

Pri dnu hodnika je i jedini koji ovde može da govori mirno, razgovetno. Vakcinisan nije. Nije se nešto ni tangirao zbog korone.

- Ovo je čist pakao. Drugi svet, druga dimenzija. I lekcija za sve. Svi bi trebalo ovo da vidimo. Za masku nisam znao, a kamoli nešto drugo. A sad vidim da svi moramo da uradimo što je do nas. Pre svega da sebe sačuvamo, ali i druge. Gledajte kako umiru ljudi. Čim se izvučem odavde i dođem sebi - vakcina! - priča nam, dok nas praktično ispraća, asmatičar od 61 godinu, kome je virus donela supruga, zaposlena u trgovini, a nevakcinisana.

Dole na "skidanju" je Mira - instrumentarka, 30 godina je provela u operacionoj sali.

- I, gledajte šta sam dočekali? Da se sad bavimo zaraznom bolešću. I dok mi ovde ginemo i danju i noću, oni se provode! Pa onda dođu ovde da ih spasavamo. I posle pitaju što smo besni, umorni, odlepili - razumljivo ne staje Mira, dok šipkom potapa vizir.

I za kraj - naočare, foto-aparat, telefon, sve pod kvarcnu lampu. Što je sigurno - sigurno. Da bez trunke virusa izađemo u svet. Isti onaj koji ga širi na svakom koraku...

Kurir.rs/Jelena S. Spasić