Voditelj „Vesti“ otkriva zašto je rad u biblioteci u Smederevu zamenio profesijom pred kamerom i otkriva kako je nastala njegova nova knjiga „Kuća sa staklenim zvonom“

Novo lice Kurir televizije Uroš Timić srca publike osvojio je kao voditelj „Vesti“. Ovaj mladi momak diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku, a zbog posla na TV napustio je posao u biblioteci u Smederevu. U razgovoru za Kurir Uroš otkriva šta je sve prethodilo njegovoj televizijskoj karijeri i da je nedavno završio svoj četvrti roman.

Da li je bila teška odluka da napustite biblioteku i dođete na Kurir televiziju?

- Znate kako, nijednu životnu odluku nisam doneo preko noći, nikada nisam ishitreno reagovao i uvek dobro promislim pre nego što bilo šta izgovorim, a kamoli da donesem odluku koja mi menja život, u ovom slučaju, drastično. Tako da, odluka, jednom kad je bila donesena, nije bila teška.

Kakav je posao voditelja vesti i pada li vam teško rano ustajanje?

- Generalno, rad na televiziji je veoma brz, zahtevan i traži se maksimalna koncentracija. Što se tiče ranog ustajanja, da, u početku mi je teško padalo jer volim da ostajem budan do kasno. Umivanje hladnom vodom, muzika koja mora da bude uključena sve vreme od ranog jutra, dok ne krenem na posao, i sok od ceđene pomorandže - tako se potpuno razbudim ujutru.

Kako ste se zaljubili u novinarstvo i pisanje?

- Mislim da je reč najjače oružje koje čovek može da poseduje, a kada čovek tim oružjem ume pravilno da barata, onda imate veoma snažnog vojnika pred sobom. U pisanje sam se zaljubio onog trenutka kada sam se zaljubio u čitanje, a to je bilo čim sam naučio prva slova.

Jeste li pronašli nešto srodno između pisanja i voditeljskog posla?

- Kao voditelj mogu da iskoristim svoje sposobnosti pisca. Napisao sam ne samo četiri romana već i dva elektronska i sijaset priča i stručnih tekstova iz oblasti bibliotekarstva, imao sam prilike da radim s raznim urednicima. I kao što neke rečenice izgledaju rogobatno na papiru, pa se izbegava ponavljanje reči, isto tako može i gore da zvuči kada se izgovori na televiziji. Kada je reč o voditeljskom poslu, tu je tim urednika koji vesti dovede u savršen oblik, ali kada pišem prilog, trudim se da ga pročitam više puta, čak i naglas, i da upotrebim svoje sposobnosti pisca kako bi to bilo dovedeno do mojih gornjih granica.

Uskoro će biti objavljen vaš četvrti roman „Kuća sa staklenim zvonom“. Šta vas privlači hororu kao žanru?

- To je možda dobro pitanje za terapeuta. Šalu na stranu, ne volim ja svaku vrstu horora. Mene više fasciniraju dela Edgara Alana Poa, viktorijansko doba, stare, trošne kuće sa velikim lusterima koje je zahvatila paučina... Pa je, naravno, tu i tamo dobrodošao da se nađe i neki duh u toj kući. E sad, ja volim da tim duhovima dam priču. Šta ih je, zapravo, nateralo da ostanu u baš toj kući, recimo. To je ono što ja, u književnom smislu, volim da čitam, ali i da stvaram i, neretko, to je uže više povezano sa romantikom nego sa hororom. Da, terapeut bi imao štošta da kaže na ovo, verujem.

Šta je ono zbog čega niste digli ruke od pisanja?

- Pisanje nije diglo ruke od mene. Evo, gledali smo film „Toma“ i izgovorena je rečenica, iako mu je bilo najstrože zabranjeno: „Ja moram da pevam“. Isto je i sa piscima. Ja moram da pišem.

Gde sebe vidite za deset godina?

- U viktorijanskoj kući, sa gavranom na ramenu, sa lulom u ruci i cilindrom na glavi pišem neki novi roman. Šalu na stranu, nekako ne mogu toliko daleko da gledam u budućnost.

Razmišljate li o autorskoj emisiji na televiziji?

- Ne još uvek. Okej, ovaj odgovor nije tačan, ali držim ga se.

Savet mladim piscima

Ne mora ništa da se desi odmah i sada

Ponovo ste promenili izdavačku kuću. Kakve probleme ima mladi pisac u Srbiji? Bili ste u „Laguni“ s prvom knjigom, ali...

- Nisu to bili problemi, ja sam bio mlad i nestrpljiv i sve je moralo da se desi sada i odmah i za mene je „gotov izdavački plan za ovu godinu, zakasnili ste“ bio veći horor nego sve spomenuto, tako da sam morao da ostvarim to svoje „sada i odmah“ sa drugim romanom „Četrdeset dana“. Posle sam samo nastavio tim tokom, nekako je išlo prirodno da preuzmem sve na sebe. Mislio sam da je to lakši put... Eh, kako sam se samo prevario.

Kurir.rs/Ljubomir Radanov