MORAO SAM DA JAVIM KOLEGINICI DA JOJ JE MUŽ UMRO Lekar ispričao šta je sve video u crvenoj zoni, a jedno posebno otežava lečenje

Bio je to 20. mart prošle godine, kada sam prvi put ušao u crvenu zonu. Lično, u ovu borbu ušao sam spremno, ne mogu da kažem da nisam osećao strah, ali spremnost jesam. Mnogo ih je prošlo kroz crvenu zonu, neke priče završene su srećno, a druge… završile su tako kako su morale. Ali znam, da svi, kako na početku tako i sada, da svi dajemo sve od sebe da sačuvamo život više, priča je dr Vladan Cvetanović, direktor kovid bolnice u Kruševcu.

Duže od godinu i po dana traje ova agonija, ali lekarima sve to izgleda kao da traje 10 godina. Toliko sve se odvija intenzivno, kompleksno, brzo, da nemaju vremena da razmišljaju o nečem drugom. Poziv lekara jeste da leči ljude, ali ova specifična situacija koja je zahvatila čitav svet, pokazuje nam da su lekari i medicinari generalno, heroji ovog doba koji su spremni da izdrže sve.

- Kada je sve krenulo nismo znali kako će ići. Prilagođavali smo se, učili navike i "namere" ove bolesti i uložili sve napore. U ovakvim situacijama najvažnija je ta saradnja koja postoji između pacijenta, i nas lekara. Koliko god bilo teško, znam kao lekar da ne mogu da odustanem i ne mogu da sklonim, ovo sam doživeo kao poziv da sam potreban ljudima, čovečanstvu, a verujem da svaki moj kolega, oseća to isto. Kada dođe pacijent, prvo što bih voleo da čujem je da se javio na vreme, da bismo mogli da mu pomognemo, da damo ciljano terapiju, ali nažalost neko dođe kasno, a na prijemu nam dolaze sa saturacijom 60, 70 dok je normalna vrednost od 94 do 100. Kada vidite o čemu se radi, koliko je bolest napredovala, da je čovek nevakcinisan, onda vam ne preostaje ništa nego da se borite nadljudskom snagom da pomognete - priča dr Cvetanović.

Nevakcinisan? – Borba može da počne!

Koliko će se neko zadržati zavisi od toga da li je došao na vreme, da li ima pridruženu bolest. Kada se čuje reč "nevakcinisan" sve je jasno – borba može da počne!

- Imamo sada pacijentkinju koja je došla kod nas sa teškom formom kovid pneumonije, ali i pridruženim abdomenalnim krvarenjem. Operacija je bila neophodna i to smo uradili. Skinuli smo je sa respiratora, borimo se za nju i to ide nekim svojim pozitivnim tokom, trenutno je na niskom procentu kiseonika. Stabilna je i iskreno verujem da će sve biti dobro, te očekujem da je u narednim danima prebacimo u poluintenzivnu negu. Kada se probude, ti ljudi su dosta čudnom okruženju, gledaju druge pacijente, projektuju svoju situaciju. Verujem da im to teško pada. Zbog toga u bolnici imamo psihologa, kao i neuropsihijatra koji dolazi po potrebi, osim lečenja potrebna im je i pishološka podrška koju dobijaju - priča dr Cvetanović.

Sudbine su različite. Porodice nekada imaju velika očekivanja, neke priče dobiju srećan završetak, neke nažalost nemaju drugu opciju. Ali svakako izlečenje ljudi je najveća motivacija i njihov cilj.

- Javljaju nam se pacijenti, upravo ovih dana treba da se vidimo sa jednim mlađim pacijentom koji je ležao kod nas i koga smo spasili. Nedavno je kolega bio na ručku sa jednim od njih. Imali smo pacijente koji su po dva meseca bili kod nas. Rodbina, s druge strane ponekad ima nerealna očekivanja, a mi dajemo sve od sebe. Moram da naglasim, većina pacijenata je nevakcinisana, a to je nešto što im otežava izlečenje - kaže direktor kovid bolnice u Kruševcu.

Tu su i oni sa posebnim potrebama

Pacijenti sa posebnim potrebama su priča za sebe, jer njihova borba, ali i borba za njih je posebna priča, tu su i njihovi roditelji, pratioci, koji sve vreme posmatraju tu borbu i pomažu lekarima.

-Tu su i ljudi sa posebnim potrebama koji su prošli kroz našu intenzivnu negu, poluintenzivnu, bili po mesec dana. Koliko je samo teško uspostaviti kontakt sa njima. Mladić sa Daunovim sindromom je imao pratioca, bio je tu sa majkom. To je takav nivo snage koju unosi osoblje da pomogne, da se rečima ne može opisati, a s druge strane i pacijent se bori. On je imao masku koja mu je oštro prijanjala uz lice, ali uspeo je da izdrži i uz nas i uz podršku majke, i na kraju je momak izašao iz bolnice. Velika je to radost kada ih otpratimo kući - dodaje dr Cvetanović.

Emocije su uvek prisutne

Lekari su s jedne strane imaju obavezu da spašavaju živote, moraju biti pribrani bez obzira kakva je situacija u pitanju. Ipak, najteže je kada dođe neko blizak njima.

- Nemoguće je da te ne uznemiri kada dođe neko koga poznaješ, a bilo je takvih situacija. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je umro suprug moje koleginice kojoj sam to morao to da javim. Teško je mnogo - priča dr Cvetanović.

Kako dodaje sagovornik, vakcina je spas i jedino rešenje. Apel je, pristupite vakcinaciji i ne zaboravite da zaštitite kako sebe, tako i druge.

- Pritisak je ogroman na celokupno osoblje bolnice, najteži pacijenti dolaze i to toliko dugo traje. Ogromni su psihofizički napori svih zaposlenih ali mogu reći da osećam ogroman ponos što sam na čelu bolnice u kojoj rade ovakvi ljudi i profesionalci - zaključuje dr Cvetanović.

(Kurir.rs/Blic)