Načelnik Odeljenja poluintenzivne nege u kovid bolnici u Batajnici dr Milija Jovanović kaže da se za prvih godinu rada ove ustanove svega nagledao, ali da ne razume da neko može da bude bahat i ponaša se kao da je u hotelu sa pet zvezdica.

U najvećoj ustanovi za zbrinjavanje bolesnika koje je korona uzela pod svoje, lekari u belim skafanderima ulažu nadljudske napore kako bi spasli nečiju majku, oca, suprugu, ćerku, prijatelja.

– Mi smo zaista kao neke bube koje lete gore-dole. Obilazimo pacijente svaki čas, pratimo njihovo zdravstveno stanje, osluškujemo disanje tih iznemoglih i iscrpljenih ljudi koje je korona iscedila kao limunove. A onda se pojavi jedan uvaženi profesor koji izvoljeva kao da se samo on nalazi u bolnici: „Namestite mi uzglavlje, donesite mi vode, dajte mi novi pokrivač, nije mi dobro ovako.” Dajte više, urazumite se i pomozite i sebi i nama svojim odgovornim ponašanjem – priča dr Jovanović za Objektiv.

3444.jpg
Foto: Screenshot RTS

Bez dlake na jeziku, načelnik kog svi pacijenti hvale na sav glas, ističe da ima strpljenja za svakog obolelog, ali da se u ovoj teškoj pandemiji mora povući jasna granica.

– Uvek smo tu i da saslušamo, a ne samo da lečimo. Svi zaposleni su zaista posvećeni pacijentima. Ali kad nas maltretiraju, kao što je to bio slučaj sa profesorom, dešava se da ih izgrdimo. Kod mene nema hoću ovo, neću ono. Gospodine, niste u hotelu, slušajte sestre, to je za vaše dobro. Nema protekcije ni za koga, svi su isti. U početku se malo bunio, međutim, video sam da je pozvao tu sestru kojoj je izvoljevao i izvinio se. Priznao je da je preterao.

Ipak, doktor kaže da je mnogo više onih pacijenata kojima se u očima vidi neizmerna zahvalnost što lekari brinu o njima.

– Dovoljan je samo jedan pogled i sve vam je jasno. Ti ljudi, naizgled krhki, u stvari su pravi borci koji nam se svakodnevno zahvaljuju, mole se i za sebe i za nas i nama to puno znači jer sa njima provodimo više vremena nego sa svojim porodicama.

Načelnik kaže da je dobro sve dok su pacijenti na njegovom odeljenju, jer ako odu na intenzivnu negu, više im nema spasa.

– Oko 90 odsto intubiranih pacijenata u ovom talasu ne preživi. Kada vidimo da se kiseoničkom terapijom ne postiže zadovoljavajuća saturacija, onda pozovemo anesteziologa, koji procenjuje koliko je krv zasićena kiseonikom. Oni daju konačni sud. Zato ih držimo ovde što duže možemo, jer ako odu na intubaciju, onda znamo da je to neka vrsta kraja.

Pacijenti se bore za vazduh, ječe, cvile, a dr Jovanović kaže da je to odlučujući trenutak za njih.

– Sve grozno zvuči, ali pacijenti moraju da se smire da ne bi trošili energiju. Ovde ima dosta teških bolesnika koji bi možda trebalo da leže na Odeljenju intenzivne nege. Ali dali smo im šansu da se izbore za svoj dah, za život.

Dr Jovanović je, inače, i načelnik na Kliničkom centru Srbije, na odeljenju za lečenje pacijenata od moždanog udara.

– Trudim se da i oni budu zbrinuti. Nažalost, zbog pandemije, mnogi nekovid pacijenti ostavljeni su da čekaju na intervenciju po nekoliko meseci.

I kada vidi da nekom od pacijenata nema pomoći, načelnik kaže da nema odustajanja. Borba za život traje od jutra do mraka, svaki dan, svaki čas.

– Bitno je da imamo čistu savest jer smo im se maksimalno posvetili i uložili svu snagu za njihovo izlečenje. Moramo da budemo fini i da im damo maksimalnu podršku, bez obzira u kakvom su stanju. Često se desi da ne odemo na pauzu, nego ih gledamo s vrata da li ima nekih promena, jesu ili otvorili oči, dišu li glasnije… Kad završim smenu, sednem u svoj auto, popijem litar vode da dođem sebi, pa razmišljam šta sam dobro uradio danas. Onda odem svojoj kući i kažem sebi: „Lezi, Milija, spavaj, spavaju i tvoji pacijenti. Laku noć."

(Kurir.rs/Objektiv, S.R.)