STRAVIČNA ISKUSTVA DEVOJAKA KOJE SU IŠLE MUZIČKE ŠKOLE U SRBIJI: Roditelji su se skamenili kad su čuli kako su maltretirane

Škole glume u Srbiji su na lošem glasu od kada je jedan od najpoznatjih predavača Miroslav Mika Aleksić, uhapšen zbog optužbi za silovanje svojih učenica. Nakon toga isplivali su snimci na kojima se vide njegove "pedagoške metode" koje su uključivale vređanje, omalovažavanje, psovke i uvrede upućene deci koja su bila njegovi polaznici.

"KONJU, KOKOŠKO, IDIOTE.."

Milica M. iz Beograda ispričala je svoje iskustvo iz osnovne muzičke škole. Kako kaže, neki profesori su još na početku pokušavali da je odvrate od klavira, govorili da je lepa i da može da zaradi više para ako odustane i bavi se nečim drugim.

"Kasnije sam shvatila da je sve to bilo zbo sujete i ljubomore, iako sam bila dete. Bilo je mnogo vikanja, sklapanja klavira preko prstiju. Dešavalo se da izbace note kroz prozor i da ih učenici kupe po snegu. 'Konju', 'kokoško', 'idiote', bilo je normalno da ti se tako neko obrati. Pritom, sve to radiš ne ostaje između tebe i profesora, već izlaziš pred komisiju, među ljude koji se druže, piju alkohol i nisu naročiti primeri. Onda te oni vređaju", otkriva naša sagovornica svoje iskustvo.

Prema njenim rečima, loše iskustvo nije pravilo i ne može se reći da je tako u svakoj školi ovog tipa, ali smatra da bi opreznost trebala da bude mnogo veća nego kada je ona pohađala tu ustanovu.

"Imala sam starijeg profesora koji se jako zainteresovao za mene kada sam imala 14 godina i počeo da posećuje moje časove. Postao je moj profesor, bio nam je kao član porodice i spremao me za sve ispite. Posle su po školi u pričali da mu se sviđam, iako sam bila dete, nikada ništa nije fizički pokušao. Pričao je da ga podsećam na neku bivšu učenicu, zatim me zvao noću da mi kaže da ličim na neku poznatu glumicu. Iz ove perspektive, naročito posle priča o školi Mike Aleksića, sve to deluje jako zastrašujuće, ali ja to tada nisam shvatala, jer sam bila dete", kaže Milica M.

ZBOG LJUBOMORE MALTRETIRAJU DECU

Ali, prema njenim rečima, profesor je promenio pristup i počeo da je sabotira, da preskače časove i ne dolazi na zakazane vežbe, što ona kao dete nikako nije mogla da razume i shvati.

"Ponašao se čudno i stalno je onemogućavao moj rad. Na kraju sam se preforsirala zbog teške i zahtevne vežbe koju mi je dao na klaviru, toliko da sam dobila upalu tetiva jedne, zatim i druge ruke. Mogla sam da zapečatim karijeru do kraja života. Imala sam podršku roditelja da pređem kod druge profesorke i srećom, sve se završilo bez većih posledica", kaže Milica M.

Nevena J. (29) iz Novog Sada koja je sada profesorka baleta, takođe je ispričala kakvu torturu je prošla u umetničkoj školi koju je pohađala. Prema njenim rečima, gotovo svi polaznici škole su bili maltretirani, samo je bilo pitanje koliko i na koji način.

"Obično se misli da profesori u umetničkim školama maltretiraju decu kada nešto ne umeju ili nisu talentovana. Zapravo je slučaj obrnut, najveće nasilje trpe talentovana deca, zbog ljubomore, sujete i nezadovoljstva nastavnika. Oni te gledaju kao konkurenciju, iako si dete. One koji ćute, ne izdvajaju se i nisu naročito talentovani, nastavnici ne diraju, čak ih sažaljevaju", kaže Nevena J.

FIZIČKO NASILJE

Kada dođe do problema, 80 odsto roditelja to ne prepozna zato što nisu iz umetničkog sveta, slušaju nastavnika koji im se predstavlja kao dobar pedagog i nemaju iskustva da prepoznaju takav problem.

"Srećom, ja sam imala podršku porodice pa sam se izvukla iz svega toga. Razmišljala sam da tužim profesora zbog kojeg sam imala zdravstveni problem, ali sam znala da bi mi vrata u svakoj muzičkoj školi zauvek bila zatvorena. Smatram da je pod hitno u muzičke škole potrebo uvesti smer pedagogija, jer 90 odsto njih ne ume da razgovara sa decom. Kada neko ko je završio balet i pedagogija ga ne interesuje, na kraju bude predavač deci, i to se ne završi dobro", kaže Nevena.

Svoje iskustvo za Mondo ispričala je i Jasna Vlajković, koja kaže da su časovi klavira tretirani su od strane profesorke kao da je važnije prisustvovati njima, nego "običnoj" školi. Pomerani su ili otkazivani bez obzira na to da li stižeš u prepodnevnu ili popodnevnu smenu u redovnoj školi.

"Psihička tortura je bila skoro svakodnevna. Znam da to možda sada odrasloj osobi ne zvuči strašno, ali ja ne bih volela da moje dete neko tretira kao što su tretirali mene i brata. Mi smo svakodnevno slušali o tome kako nismo pametni, nismo sposobni, od nas nikada neće biti ništa i te priče su vremenom eskalirale. Bilo je fizičkog nasilja, znam da su moje drugove i drugarice profesori povremeno ćuškali", kaže ona za naš portal.

Prema njenim rečima, njena profesorka je imala svoj 'metod', da podlaktica bude opuštena kada se svira klavir.

"I ti sviraš u grču redom, skalu, etidu, komad, Baha, svi smo prezali od Baha. Slušaš kako si na nivou poslednjeg otpada, a onda ti profesorka zabije palac u nadlakticu, kao da će ti razdvojiti kosti. Kaže, moram da pogodim živac, da znaš gde da opustiš. Dan-danas ne volim sebe da pipnem po tom delu ruke, pamtim tu 'struju' koja prođe kroz ruku kada pogodi živac koji je tražila. Zna da je pogodila tako što ti cikneš, a poskoči ti srednji prst", objašnjava Jasna Vlajković, polaznica škole.

"PREVIŠE SI GLUPA I ZA OBIČNU ŠKOLU"

Ovo iskustvo se ružno, ali se ipak završilo, objašnjava naša sagovornica. Profesorka već neko vreme nije bila zadovoljna, stalno je kritikovala i besnela.

"Već je i meni nje bilo preko glave, imala sam recimo 12 godina. I onda mi je napravila scenu kada sam zaboravila knjigu s notama. Greškom sam uzela, sećam se, knjigu iz predmeta u školi koja je bila sličnih dimenzija. Uopšte nije bilo važno što ona ima nekoliko primeraka iste te knjige u svojoj učionici, niti što ja znam napamet komad koji sviram tog dana. Sela je pored mene i održala mi snishodljivo predavanje o tome kako bi moji roditelji trebalo da razmisle o tome da li sam možda previše glupa i za običnu školu. Da me možda ispišu iz nje. Jer je nemoguće da neko ko je toliko glup može da ide u školu, muzičku ili bilo koju. A ja odličan đak", objašnjava ona svoje iskustvo.

Stalno mi govori da sam nešto, reč koju do tada nisam čula i ne znam ni šta znači, a ona ozbiljna kaže, "to ti znači da si zaostala u razvoju", objašnjava Jasna.

"Ja tada imam 11, 12 godina, vređamo se svakog dana na igralištu, umem da istrpim svašta ali imam neku granicu. Tu mi je poljuljala sve u šta verujem. Otišla sam kući potpuno zaleđena. Kada su me roditelji videli, skamenili su se. Tata seda pored mene i kaže, sad ćeš da mi ispričaš ceo taj razgovor, reč po reč. Strpljivo sluša. Kaže, seti se koja je to reč, kako te je nazvala? Ja više ni nemam pojma, već cmizdrim. Tata nabraja reči, konačno pogađa, dolazi do reči koju ne bih da ponovim. Počinje na slovo r. Sutradan odlazi i ispisuje me iz te škole", priča ona svoje iskustvo.

Išla sam na klavir, na hor, na glumu, na gomilu tih dodatnih aktivnosti i nigde me nisu tretirali kao u muzičkoj školi, dodaje ona.

"U istu školu išao je i moj brat, koji je istu takvu torturu doživljavao od profesora svog instrumenta. Na solfeđu, času zajedničkom za decu iz određene godine koja sviraju različite instrumente, bila je najnormalnija stvar da prepričavamo šta je kome tog dana uradio profesor instrumenta. Ko je doživeo veće poniženje, na nov i maštovit način", objašnjava.

Kurir.rs/Mondo

Bonus video: