KOSOVOM KROZ VREME: Kad su Bog i Srbi hodali zemljom od Gračanice do Šar-planine

Iz beležaka i knjiga 33 naša i strana autora, dr Ana Stišović Milovanović iz
Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću sačinila je zanimljiv izbor koji na
Kosovo baca novo svetlo

Trideset i tri autora zastupljena su u knjizi „Kosovo i Metohija stari putopisi“, a mi izdvajamo samo neka: Panta Srećković; Branislav Nušić, Milan Rakić, Dragiša Vasić, Veljko Petrović, Evlija Čelebija, Ami Bue, Ivan Stepanovič Jastrebov, Mis Irbi, Rebeka Vest...

Prizren

Prizren spada u red mnogobrojnih gradova Stare Srbije. Jedan naš putopisac računa da je on posle Soluna najveća varoš na zapadnom balkanskom poluostrvu, ali to nije tačno. Za nas je ipak vrlo važno, da je Prizren najjača srpska opština u Staroj Srbiji, jer broji i danas preko četiri stotine kuća. Prizrenski su Srbi lepi, otresiti i bistri ljudi. Živo se interesuju za sve svoje poslove i vrlo su istrajni. Mare i za više interese no što su oni koji se graniče sa kućnim pragom. Ja mislim da je u tom pogledu vrlo mnogo učinila prizrenska Bogoslovija za vreme svoga tridesetogodišnjega delovanja; ona je morala imati nesumnjivoga i snažnoga uticaja na razvoj duha ovoga naroda. Nastavnici njeni, školski obrazovani, opštili su sa narodom, živeli sa njim i prijateljevali. Većina nastavnika Bogoslovije i rodom je iz Prizrena, a drugi se deo tu oženio i orodio. Gotovo većina sredovečnih trgovaca prizrenskih đaci su prizrenske Bogoslovije, pismeni i razboriti građani, dobri i čestiti Srbi i vredni zastupnici naroda i u opštini i pred vlašću. Druga važna okolnost koja je Srbe Prizrence podržala i održala, to je nesumnjivo ruski konsulat koji tako davno tamo postoji.

(B. Nušić: S Kosova na sinje more, 1902)

Devič

U ovaj manastir odbegla je jednoga dana za mladosti svoje, svakako oko šesetih godina prošloga stoleća, devojka Stojna, rodom iz jednog sela u Deževi ispod samih Ðurđevih stupova (...) Premda je do smrti bila ljuta isposnica i podvižnica, monaštvo joj nisu davali, niti ga je ona tražila. Bilo joj dosta da se posveti grobu svetiteljevu, da bdi tu danju i noću kad je u manastiru, da pali kandila i mete osvećene ploče na podu. Znala je molitve i crkvene pesme, ali po svoj prilici pismena nije bila. Živo se još iz detinjstva sećam njene prilike. Kleči u priprati ceo dan, najmanje dok služba traje. Nikoga ne gleda, ni sa kim ne govori, no samo ćuti ili šapuće molitve. Ogromna u porastu kao svaka Deževka. U licu podbula, a od posta i bdenja kao zemlja. Izraza oporog kao kod svih koji misle o duši (...) Stojna je bila stub manastirski. Kad bi se drugo uplašilo ili razbežalo, ona je tu ostajala. Nju niko niti je mogao uplašiti niti odagnati. Upravo nje su se bojali. Ciknula bi ona i paši i kajmakamu, i kačaku i barjaktaru. Arnauti su se bojali njene kletve više od svega na svetu. A naš je narod hrabrila da sačuva ime i veru; samo je ona smela javno da kudi muhamedanstvo i da Arnaute pozivlje da ostave „lažnoga“ sveca i pređu u hrišćanstvo. Zna se tačno da nikad u životu nije prošla mimo Arnautina i Turčina a da mu ne rekne:

„Bog i Sveti Janićije da te vrati u našu lepu veru! ... Bog i Sveti Janićije!“

Dok bi svako drugi za to odmah platio glavom, nju su sa strahopoštovanjem propuštali da prođe i... da ne prokune... Bajka je još za života učinila svetiteljkom. Kad bi se vraćala iz pisanije za manastir, taj njen put bio je toržanstvo rajetinskoga naroda. Ona na velikom kulašu pod samarom, pokraj nje đak, a za njom čitavi tovari darova, stada goveda i koza, ovaca i jarića. Biju medenice, ujednačili čaktari, kao da čitava nahija izdiže sa stokom na letovnik. Manastirske sluge jure za jarićima po šumarju, a Arnauti pomažu da koje ne zaostane u njihovom okolu i ne donese posle selu prokletstvo. Drugi, viđeniji, sklanjaju joj se s puta i pozdravljaju je, a ona kao kakva kraljica tajanstveno po svojoj volji preobraćena u ovu surovu i strašnu seljanku, gleda u ivicu obzorja, maše rukom unakrst i još samouvereno izgovara mrskoj joj veri:

„Bog i Sveti Janićije!“

Samo jednom - Dreničani sami uveravaju - probali Arnauti da ispitaju njenu moć i njenu snagu kod boga i Svetog Janićija. Oteli joj na putu od pisanije jednog vola. Skinula ona s glave povezaču, pa počela da proklinje i... da se ljuto svađa i s Bogom i Svetim Janićijem. Sve do manastira i celu noć na njegovu grobu. Ali sutradan u porti povezani pomahnitali Arnauti, prilog u volovima i lirama u vapaji rodbine za oproštenje...

(Grigorije Božović: Iz putopisa 1908-1940)

Gračanica

Manastir slavi Veliku Gospođu, 15. avgusta po starom, ili 28. po novom kalendaru. Narod taj dan zove „Gospođindan“.

Ranije, dok se bilo u ropstvu pod Turcima, taj dan je bio najradosniji dan potlačenih Srba. Tog dana ne samo što se celo Kosovo slegne na „sabor“, nego su dolazili čak iz Peći, Ðakovice, Prizrena, Sirinićske župe, a naročito iz „Morave“ - Gnjilana i okoline.

Ovi iz daleka dolazili su na dva-tri dana pre i odlazili posle sabora. Seljaci iz okolnih sela dolazili su uveče ili rano izjutra. Sve zgrade su bivale uvek prepune, a u dvorištu se nije moglo mimoići od kola i gostiju, čak i ulica oko manastira bivala pritisnuta kolima, oko kojih se ložila vatra, podgrejavalo „meze“ za rakiju, kuvala kafa za poznanike i prijatelje.

Manastir je svima gostima davao ručak i večeru i pojio ih rakijom i vinom. Troškovi su bivali veliki, ali narodni prilog od toga dana ne samo što je pokrivao te troškove, nego je ostajao i lep suvišak za dalje manastirske potrebe. Taj prilog je bio dvojak: u novcu, koji se polagao na ikonu Sv. Bogorodice i u stoci i žitu koje se toga dana samo beležilo u tevter, a skupljalo se: žito na guvnu (kad se vrše), a stoka u proleće, odmah posle Ðurđevdana.

Na Kosovu nijedna crkva nije više imala svoj „sabor“, te se ovaj dan utoliko radosnije očekivao. Na saboru se pred iskolačenim očima turske policije, žandarmerije, i obesnih naoružanih Arnauta, koji su se kroz gustu masu gostiju nakostrešeno probijali i u svaki kut zavirivali - pevalo, i to samo bezazlene pesme i igralo uz bubanj, ćemaneta, trumpeta, kalarinete, svirajke i duduke; a iza njihovih leđa - poverljivo se šaputalo o nadi skorog oslobođenja!

Odlazak sa sabora je propraćan jednim krstom na čelu i molitvom u sebi: „lepa Sv. Bornrodico, izbavi nas!“

(Janićije Popović: Gračanica, 1927)

Posle seoba Srba

Ni na što ovakovo dobrosrećni Arsenije Čarnoević nije ni pomislio. Ali je valjalo da on predvidi, šta će biti sa onom zemljom, koju je ostavio. Sva Stara Srbija opusti: jer se preseljenje krenu, jamačno iz onih mesta, koja su oko pećske patrijaršije okolo Prizrena, Ðakovice, Peći, Kosovo, Novo Brdo, Novi Pazar, Sjenica, sav ovaj krasni predeo, srce Stare Srbije, zauzeše Arnauti, koji se spustiše iz sirotnih i ladnih gora Dukađina i Malesije, u plodne i tople ravnice, koje Srbi ostaviše. Tek od tog doba, može se reći da se Turska klada i muslomanstvo utvrdiše u zemljama srbskim. Šta je bila pre odpadnika (renegata) u Bosni, prema velikoj jednostavnoj masi hristiana, koja obuhvataše sav taj kraj i cepaše ra od sviju drugi muslomanski oblasti turski. Ali nošto se izseliše pravoslavni žitelji Stare Srbije u Austriju, ove pregrade nestade. Arnauti, koji u vreme svog izlaska iz planina, biše rimokatolici, ne mogoše u ravnicama odupreti se turskom uticaju. Uz to treba znati da nema naroda ravnodušnijeg prema svojoj veri i nesposobnijeg zadenuti se veroispovednim duhom od njih. Neki pisac nemački, koji dobro poznaje Arnaute, umesno je kazao za narode podčinjene Turskoj, da „Slavenin, Grk i Vlah predpostavljaju svoju veru slobodi: a Arnautin, predpočitue slobodu svemu, pa i samoj veri.“

(Aleksandar Giljferding: Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, 1859)

Dečani

Jednoga se jutra napuni se dvorana Arnautima. Njihove starešine izjaviše igumanu da ni na koji način neće pre otići „dok god nas ne vide očima i dok se s nama lepo ne prorazgovaraju dok je još tome vreme“. Iguman im reče da mi još spavamo i da bi bilo protivu svakog običaja da se mi s njima razgovaramo na tako javan način.

„Osim toga“, reče, „šta imate vi da govorite s dvema privatnim putnicama? Šta vi mislite da su one?“

Starešine se primaknuše bliže pa stadoše govoriti niskim glasom:

„Dabogme, ono je tajna, ali ako je iko zna to je ti moraš znati; pa možemo eto i tebe zapitati je li istina ono što smo slušali. Ljudi govore da je jedna od ovih putnica, kneginja crnogorska Darinka, a ona druga kraljica engleska.“

„Zaista“, poviče iguman, „ala bi to krasno bilo! Pa molim vas, otkuda to da ova tako visoka lica dođu da pohode ovu siromašnu crkvu?“

„Vaša je crkva najveća na svetu“, odgovoriše, „i zna se za nju po celome svetu. Nego opet nama se čini da je samo to izgovor što su one tobož došle da se poklone crkvi. Pravi uzrok njihovome dolasku i ti možeš da pogodiš kao i mi. Mi svi znamo da je u poslednjem ratu sultan pozajmljivao od Engleske i novaca, i baruta i olova i oružja i incinira i sve što muje god trebalo, i kraljica mu je engleska sve slala, jer zar mu nije ona posestrima? On se obećao da će joj sve natrag vratiti, ali sad eto vidi da ne može, pa su se dogovorili da joj umesto zlata dade jedan komad zemlje oko koje se i onako jednako sa Srbima krvi.“

(Georgina Mjuir Mekenzi, Adelina Irbi: Putovanja po slovenskim oblastima Turske u Evropi, 1877)

Momčilo Petrović