NAUČNICI VERUJU DA JE SVETI NIKOLA IZGLEDAO KAO NA SRPSKIM IKONAMA: Tajnu krije ona koju je Bariju poklonio Stefan Dečanski

Nemanjići su bili najveći darodavci katedrale u Bariju gde su mu mošti. Velika ikona kralja Uroša (Trećeg Dečanskog) čuva se sa velikim obožavanjem u Tajnoj kapeli sa svetim relikvijama i odatle je nikada ne iznose

Naši naučnici pokušavaju da otkriju zašto najviše srpskih porodica Svetog Nikolu smatra svojim nebeskim pokroviteljem i obeležava današnji Nikoljdan kao krsnu slavu.

- Srednjovekovni dokumenti pokazuju da je već tada svetovno ime Nikola među Srbima bilo često, dok je kod Grka bilo rezervisano za crkvene dostojanstvenike - kaže vizantolog dr Predrag Komatina.

- Nekoliko mladih istoričara upravo istražuje kako se kult Svetog Nikole proširio i neobično snažno ukorenio među Slovenima, naročito među Srbima. Nemanjići su bili najveći darodavci katedrale u Bariju gde su 1078. prenesene svetiteljeve mošti iz crkve u Miri, u maloazijskoj oblasti Likiji, gde je bio episkop.

U srednjem veku je vladalo uverenje da je Sveti Nikola izgledao baš kao lik na ikoni koju je poklonio Stefan Dečanski.

- Ova je ikona zadivljujuće delo, zbog čega iz mnogih delova sveta u Bari dolaze važne ličnosti da načine kopije, pošto je vladala fama da je nastala prema staroj slici Svetog Nikolasa na koju je nabasao onaj trgovac, a bila je naslikana uživo, prema stvarnom izgledu svetitelja - zabeležio je jezuita Antonio Beatilo, hagiograf Svetog Nikole i hroničar katedrale u Bariju iz 16. veka.

- Velika ikona kralja Uroša (Trećeg Dečanskog) čuva se sa velikim obožavanjem u Tajnoj kapeli sa svetim relikvijama i odatle je nikada ne iznose, osim u retkim prilikama kada nastane velika suša, ili se dese prevelike kiše. I pravo je čudo videti da uvek, kada se velika sveta ikona izloži narodu koji plače i kliče, odjednom počnu da padaju ili prestanu kiše, zavisno od potrebe.

Mošti Svetog Nikole su, na prepad, u vreme vizantijsko-arapskih ratova u 11. veku, oteli mornari iz Barija iz pravoslavne vizantijske crkve u Miri. Nešto kasnije, u istu crkvu su banuli i venecijanski pljačkaši, koji su iz nje takođe uzeli delove skeleta.

Vekovima je trajalo sporenje sveštenstva iz Barija i Venecije, ko ima prave svete mošti. Da bi se spor razrešio, u pomoć je 1953. pozvana nauka. Otvoren je sarkofag u Bariju, a profesor dr Luiđi Martino je detaljno anatomski i antropološki proučio kosti. Utvrdio je da lice prikazano na ikoni koja je bila vlasništvo Stefana Dečanskog u potpunosti odgovara izgledu osobe sahranjene u grobu!

- Po građi lobanje i skeleta, svetac je pripadao beloj kavkaskoj mediteranskoj rasi, koju karakteriše srednje visok rast i tamnija koža. Imao je visoko čelo, povijen nos i kostur prosečne građe - zabeležio je dr Martino.

Antropolog je utvrdio da je Sveti Nikola bio visok 167-168 centimetara, a oštećenja na njegovim zglobovima, kičmi i grudnoj kosti, kao i zadebljanja lobanje protumačio je kao posledice mučenja i dugotrajnog boravka u hladnoj i vlažnoj tamnici, o čemu govori i svetiteljevo žitije. Antropološko proučavanje moštiju ukazalo je da je svetac bio vegetarijanac.

Najstariju čudesnu ikonu sa originalnim portretom Svetog Nikole, po Betilovim rečima, izvesni "trgovac Vandal" pronašao je u Maloj Aziji, odakle ju je doneo u Afriku "da mu čuva dobra", što svedoči da je bio hrišćanin. Odatle je sveta slika nepoznatim putevima stigla do Srbije i Stefana Dečanskog, koji je dao da se napravi njena verna kopija koju je poklonio katedrali u Bariju.

Trgovac je po Beatilovom zapisu, pripadao germanskom plemenu Vandala koje je zaista u ranom srednjem veku zauzelo deo Afrike, ali je već u 6. veku ono bilo potpuno raseljeno ili asimilovano. Predanje bi moglo da se nazove izmišljotinom, da neki srednjovekovni autori nisu koristili nazive Vendi, Vandali, Skiti i za imenovanje Slovena, koje je od 7. veka Vizantija masovno preseljavala sa Balkana u Malu Aziju. Među njima su bili i Srbi koji su osnovali veliki grad Gordoserbon i živeli u Servohorijama - "srpskim naseljima" upravo u oblasti koja je bila centar Nikolinog kulta!

Neki od maloazijskih Slovena su tokom ratova prelazili na stranu Arapa, koji su ih nazivali Sakalibi, a dokumenti svedoče da su ih naseljavali od Sirije do Severne Afrike. Nauka do sada nije obratila pažnju na priču o "trgovcu Vandalu" koji je verovatnije bio maloazijski Sloven iz kolonija doseljenika sa Balkana. Mnogi vizantolozi smatraju da su i posle preseljavanja opstajali kontakti između sunarodnika i rođaka na dva kontinenta. Tu bi možda trebalo tražiti i objašnjenje zašto je među Srbima tako raširen i snažan narodni kult "domaćeg" svetitelja Nikole iz maloazijske Likije.

- Hipotetički to nije nemoguće, ovu vezu bi svakako trebalo istraživati - smatra istoričar Aleksandar Z. Savić. - Istorijski potvrđene veze Slovena sa starim centrima hrišćanstva u Maloj Aziji su bile veoma značajne i jake.

O snazi kulta Svetog Nikole kod Srba već u 12. veku svedoči podatak da je Stefan Nemanja, čim je postao udeoni knez, u njegovu slavu podigao prvu zadužbinu, manastir u Belim Crkvama, današnjoj Kuršumliji.

Kada je Sveti Sava početkom 13. veka osnivao episkopije tek formirane Srpske crkve, njihova sedišta su bila najčešće u hramovima posvećenim Bogorodici, a zatim Svetom Nikoli. Katedrala u Bariju, gde su 1078. prenete čudotvorne mošti dobijala je basnoslovne darove od srpskih srednjovekovnih vladara, od Nemanje do Dušana. O tome svedoče detaljni ovozemaljski inventari, koji naglašavaju ulogu kralja Milutina koji je kriptu sa svetiteljevim moštima doslovno optočio srebrom i glamom, legurom srebra i zlata. U popisnim knjigama navodi se:

- Dva velika srebrna kandelabra ljudske visine sa delimično pozlaćenim stubovima i po pet velikih pozlaćenih srebrnih krakova koji su načinjeni od srebra kralja Uroša... Jedna velika srebrna kula sa zvonicima emajliranim plavim emajlom i slikama raspeća, Svetog Nikolaja i Blažene Marije Bogorodice i kralja Uroša... Velika časna trapeza od srebra... sa slikama svetitelja potpuno ukrašena po gornjoj površini i poklopac od srebra ceo sa slikama svetih otaca sred četiri jevanđelista i crtežima meseca i zvezda. Iza te česne trapeze nalazi se ploča na kojoj je jedna kolona... poklopac ceo od srebra ukrašen slikama blaženog Nikolaja i svetitelja sa devet jabuka od pozlaćenog srebra koje se nalaze na toj ploči...

Od "cezara Sklavinije", kako su u Bariju titulisali cara Dušana, u katedralu su kao darovi stigli i:

"Jedna pozlaćena kula koju je dao cezar Sklavinije sa četiri emajlirana zvonika i dvoglavim crvenim orlovima i dva zmajeva krila o dva duboka srebrna lanca... Velika srebrna lampa težine šest libri i 10 unci dar cezara Sklavinije sa skupocenim i plemenitim lancima od srebra od šest libri i deset unci... Lampa sa srebrnim lancem dar Cezara Sklavinija sa 112 pozlaćenih apostola..."

Zbog vrednih srpskih darova katedrala u Bariju je smatrana čudom svoga doba, a zahvaljujući Nemanjićima ona i danas ima pravoslavnu kapelu.

Srpsko narodno predanje smatra Svetog Nikolu za zaštitnika putnika, lađara i ribara. Ovo narodno verovanje počiva na epizodi iz crkvenog žitija kada je Nikola, kao običan hodočasnik, krenuo brodom u Svetu zemlju. U jednom trenutku ugledao je satanu kako seče užad jedara i podiže strašnu oluju. Putnici i brodari su bili očajni, a onda se desilo čudo: molitva smirenog svetitelja je smirila i rasterala oblake.

Zanimljivo je da je Sveti Sava ploveći ka Svetoj zemlji, na isti način kao i Sveti Nikola zaustavio oluju koju je izazvao nečastivi i spasao putnike. Na ikoni koja se pod rednim brojem jedan čuva u Narodnom muzeju u Beogradu predstavljeni su Sveti Nikola i Sveti Sava, pri čemu ga stariji svetitelj delimično zaklanja, kao da hoda ispred njega, da je njegov prethodnik.

Narodno verovanje da je Sveti Nikola zaštitnik ubogih potiče iz njegovog žitija koje navodi da je ovaj svetitelj prodao porodično imanje da bi pomagao nevoljnicima.

Najdirljiva je priča o pomoći siromašnom ocu koji je imao tri prelepe mlade kćeri stasale za udaju, ali prosci, po tadašnjim običajima, nisu hteli da ih uzmu bez miraza. U stvari, porodica je bila toliko siromašna da im je pretila smrt od gladi. Očajni otac je odlučio da podvodi kćeri, da bi zaradile za preživljavanje, ali Sveti Nikola je to saznao i prodao imanja, a kese zlata za devojački miraz noću je, krišom, ubacivao u kuću siromaha.

Ako vas ova priča podseća na novogodišnju bajku, u pravu ste. Onaj simpatični Deda Mraz koji deci u novogodišnjoj noći donosi poklone je u stvari Sveti Nikola, čiji je hrišćanski identitet u modernim vremenima izbrisan komercijalizacijom.

Kurir.rs/Novosti

Bonus video: