SVEŠTENIK O ISTERIVANJU ĐAVOLA U POZNATOM SRPSKOM MANASTIRU: Iz mladića su navirali neljudski zvuci, peo se uz zid i šamarao sebe

Sveštenik, koji je pre više godina prisustvovao činu isterivanja đavola u poznatom srpskom manastiru, opisao je šta se tada desilo u pravoslavnoj svetinji.

- Najstariji monah je odmah počeo da čita molitve Svetog Jovana Zlatoustog. Mladić je stajao gotovo mirno sve do dela kada je počelo da se pominje njegovo ime, odnosno ime onoga za koga se molitve čitaju. Od tada su na svaki pomen "U ime Oca, Sina i Svetoga Duha" iz njega navirali neljudski zvukovi. Šamarao je sam sebe i nama vikao "prekinite!" – kaže tada mladi sveštenik.

Mladić je, prepričava, krenuo da trči po crkvi i da se sakriva od sveštenika.

- U jednom trenu se popeo uz zid i sišao sa njega. To su neobjašnjive stvari. Ponavaljao je "nemojte to raditi, gorim", kao da se već nalazi u samom paklu. Govorio je nekim specifičnim jezikom, u nekoliko navrata ga ništa nismo razumeli. Govorio je sa dva potpuno različita glasa, ne znam kako drugačije da ga nazovem – priča on.

Kada je pročitao svih 13 molitvi najstariji monah je dugo molio mladića da se prekrsti, što dečko nije imao snage da uradi tokom celog čina.

- Na kraju se prekrstio i smirio. Nakon toga saznali smo da je sam došao u manastir da potraži pomoć. Pre toga je dan i noć čuo glasove koji su mu govorili da ne ulazi u crkvu. Lečio se kod neuropsihijatra, ali iako je doktorka na sve načine pokušavala da mu pomogne, lekovi nisu doneli mir. Monah se kasnije u nekoliko navrata čuo sa njim i znam da su mu molitve Svetog Jovana pomogle – zaključuje ovaj sveštenik svoju priču.

Egzorcizam - jedna od najosetljivijih tema

Vekovima unazad egzorcizam se vrši u hrišćanskim crkvama, pa tako i pravoslavnoj. Od svih tema ovo je verovatno ona o kojoj crkva najređe priča, smatrajući je jednom od najosetljivijh, najodgovornijih i najtežih u svojoj službi.

Na pitanje zašto neki čovek ili dete, pa čak i kršten, biva "zaposednut", crkva nema odgovore. Najčešće se smatra da je to posledica nekog velikog greha, sopstvenog ili roditeljskog, kakvo je bavljenje teškim okultnim radnjama. No, i sami sveštenici kažu da su to samo nagađanja i da konačni odgovor u njihovoj verskoj zajednici na svako pitanje mora biti - Božja promisao.

- Egzorcizam je poslednja mera kojoj pravoslavna crkva pribegava da bi nekome pomogla. Pre toga se uvek nalažu post, ispovesti, pričest, molitve, a samo ako i povrh svega toga osoba oseća duhovni nemir i prisustvo strane sile, šalje se u neki od velikih manastira na čitanje molitvi Svetog Jovana Zlatoustog – otkrivaju sveštenici za Blic.

Odlazak lekaru, pritom, takođe je nešto što duhovnik, uz post i molitvu, savetuje svom parohijanu ako oseća da nema mira.

Ne može svaki sveštenik da vrši egzorcizam

U Srbiji i Crnoj Gori molitve za oslobađanje od nečastivog najčešće se čitaju u manastirima Studenica, Crna Reka i Ostrog, ali ne može svaki sveštenik da ih čita. Za to je potrebna posebna dozvola koju je taj duhovnik zavredeo svojom posebnom pobožnošću, snagom duha i podvižničkim životom.

- U početku me je obuzeo strah, ali čim su počele molitve, osetio sam da smo pod zaštitom Boga. Posle egzorcizma svaki tračak sumnje da li postoji Bog, koji se u većini nas nekad javi, skinuo sam sa sebe – kaže sagovornik.

Sveštena lica ističu da je važna razlika između čina egzorcizama u pravoslavnoj i rimokatoličkoj crkvi, a koja je u nekoj formi popularisana putem medija i filmova, jeste ta što pravoslavni duhovnici ni jednog trena ne pretpostavljaju da isterivanje đavola vrše oni sami. Oni ne naređuju demonu da napusti telo čoveka, jer veruju da je direktno isterivanje mogao da vrši samo Isus Hrist. Pozivaju na Bibliju u kojoj se kaže da Isus ni apostolima nije dao tu mogućnost, rekavši da se se "ovaj rod (demoni, preim. aut.) isteruje samo molitvom i postom". Sveštenik može samo da se moli Bogu da usliši njegove molitve i, ako je takva Njegova volja, izbavi osobu od nečastivih sila – baš stoga ne može svaki duhovnik da vrši ovu radnju.

- Nalik filmovima je, ipak, u neku ruku ono kroz šta prolaze obuzeti. Glasovi koji govore iz njih, jezici koje nisu znali, penjanje po zidovima, samopovređivanje, nadljudska snaga, to je ono čega ipak ima – tvrde sveštenici, kao i mnoga duhovna literatura na ovu temu.

Gde je mesto lekara, a gde sveštenika?

Ipak, i hrišćani, i ateisti i agnostici širom sveta u ovom činu vide jedan moguć problem – zloupotrebu. Da li je to činjenica da se na njemu i te kako profitiralo nizom horor filmova, otvorena je tema. No, još opasnija zloupotreba može da se javi pri nesavesnoj proceni duhovnog stanja neke osobe.

Upravo je to zaključak najpoznatijeg čina egzorcizma (tačnije 67 činova) nad Nemicom Analis Mičel, koja je umrla sa 23 godine, teška nepunih 30 kilograma, nakon brojnih egzorcizama i odluke njenih roditelja da je ne povere lekaru, već sveštenstvu. Po njenoj priči delom je baziran film "Isterivanje đavola iz Emili Rouz", a slučaj je još 70-ih godina postao svetski poznat. Roditelji i sveštenik su čak sudski osuđeni na, doduše, blage kazne, a veliko pitanje postalo je otvoreno – šta ako se neki vid psihoze pogrešno protumači i na taj način ugrozi nečije zdravlje i život? Dalje, šta ako se (a u istoriji je bilo mnoštvo primera) sve što se u životu jednog čoveka nekom drugom ne dopada oceni kao đavoimanost? Da li do zloupotrebe može doći i među samim vernicima kojima je lakše da veruju kako ih je obuzeo đavo, a ne kako su isuviše slabi duhom i karakterom da odole iskušenjima? Zbog ovih pitanja odgovornost sveštenika je enormna.

Još jedan problem otvara sama ideja ulaska đavola u tuđe telo, koju je čovek 21. veka uveliko premestio u domen kinematografije, skupih muzičkih spotova i provokativnog kršenja tabua. Prema njemu se čak odnosi i posprdno ili mu je prosto zabavno da se nakratko uplaši. Gde je tu mesto "zastarelom srenjovekovnom ritualu"?

Za one koji ne veruju, upravo u nabrojanim poljima. Za one koji veruju, tamo gde je uvek i bila – u postavki da dok je vere u Boga, biće i one u đavola. Za vernike, a naročito pravoslavne hrišćane, ovo je pitanje prevaziđeno još u 19. i početkom 20. veka, kada je nihilazam propagirao neverovanje u postojanje đavola, jer će onda ljudi lako poverovati u to da ne postoji ni Bog. A tada je sve dozvoljeno.

Za vernike ova pitanja ne mogu da budu zastarela, jer svaka osoba koja odrasta u hrišćanstvu ili tek ulazi u njega kao nove i potpuno sveže informacije prima novozavetne priče o Isusu koji demone (čitavu legiju) tera iz obuzetog čoveka u krdo svinja, o đavolu koji iskušava Isusa, a zatim i u priče o sveštenicima ili pustinjacima koje su zli dusi takođe kušali ili na njih fizički nasrtali. Na neki način kroz (ne)odolevanje iskušenju i (ne)življenje hrišćanskim životom demon je uvek uz njih. Baš kao i Bog.

(Kurir.rs/Blic)