Jedna majka se žalila da je sin više ne sluša, ne odlazi u crkvu, i tome slično. Rekao sam joj: Toliko godina si vršila pritisak na njega: Učini ovo... pođi ovamo... Sad on želi slobodu. Nemoj mu govoriti: Učini ovako... učini onako... Samo se sa ljubavlju i u tajnosti moli za njega, posavetovao ju je starac Porfirije Kavsokalivit i te njegove reči pamte se i do današnjih dana.
Ko je bio Prepodobni Porfirije Kavsokalivit
Blaženi starac Porfirije rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Otac mu se zvao Leonida Bajraktaris, a majka Jelena, kći Antonija Lambrosa.
Na krštenju je dobio ime Evangelos i bio je drugo od petoro dece svojih roditelja. Školu u svom selu pohađao je samo dve godine. Učitelj mu je većinom bio bolestan, i deca su veoma malo naučila od njega. Gledajući tu siromaštinu, mali Evangelos je napustio školu; radio je na porodičnom imanju i čuvao ono malo stoke što su imali. Radio je od svoje osme godine. Radi bolje zarade, još tako mlad prihvatio se posla najpre u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju, piše na sajtu SPC.
Otac ga je naučio Molebnom kanonu Presvetoj Bogorodici i svemu što se tiče naše vere, a što je i sam znao. Kao dete, Evangelos se brzo razvijao. Pričao nam je i sam da se počeo brijati od svoje osme godine. Od najranijeg uzrasta bio je ozbiljan, marljiv i revnostan, i izgledao je stariji od svojih vršnjaka.
Kako je postao monah
Dok je čuvao ovce, ali i dok je radio u bakalnici, sričući je čitao žitije svetog Jovana Kalivita; tako je osetio želju da sledi primer ovog podvižnika. Mnogo puta kretao je put Svete Gore, ali se iz raznih razloga vraćao kući. Konačno, kad mu je bilo dvanaest godina, sa odlučnom željom da stigne kud je namerio, on ponovo krene na put. Gospod blagoslovi njegov naum, i on dođe na Svetu Goru.
Gospod, Koji promišlja o svemu i upravlja našim životom, tako je uredio stvari da na brodu koji je plovio od Soluna do Svete Gore, Evangelos sretne svog budućeg starca, jeromonaha i duhovnika Pantelejmona. Ovaj ga još na brodu primi u svoju duhovnu zaštitu; pošto ulaz na Svetu Goru nije bio dozvoljen maloletnicima, duhovnik ga predstavi kao svog nećaka i tako ga uvede.
Njegov starac, otac Pantelejmon, odveo ga je do Kavsokalivije, do isposnice Svetog Georgija, u kojoj se podvizavao sa svojim bratom po majci, ocem Joanikijem. U toj isposnici ranije se podvizavao i dobroznani monah prepodobni hadži-Georgije.
Tako je otac Porfirije istovremeno dobio dva duhovnika; prema obojici je imao krajnju, bespogovornu i radosnu poslušnost. Revnosno se predao dobrovoljnom podvigu, a žalio se samo na to što njegovi duhovnici nisu od njega tražili još veći podvig. Nisu nam dovoljno poznate njegove duhovne borbe jer nam o njima nije govorio. Na osnovu šturih Starčevih reči, upućenih samo nekolicini duhovne dece, možemo zaključiti da je njegov podvig bio neprestan, naporan, radostan i težak.
Hodao bi, na primer, bos po snegu i po kamenitim stazama. Spavao je vrlo malo, i to na podu, pokriven samo jednom plahtom, i pokraj otvorenog prozora čak i kad je padao sneg. Nag od pojasa naviše, pravio je mnogo metanija da ga ne bi savladao dremež. Bavio se drvodeljem, sekao drva, sakupljao puževe, na leđima teglio zemlju iz velike daljine kako bi na krševitom terenu oko isposnice Svetog Georgija napravio vrt. Za sve to vreme, sabirao je svoju pažnju na čitanja i tropare iz svetih službi i učio ih napamet. Štaviše, pošto je, prilikom obavljanja rukodelja, naizust ponavljao sveštena Jevanđelja, u njegov um se nije mogla useliti isprazna i rđava pomisao. Po vlastitim rečima kojima je opisivao svoj tadašnji život, bio je „večno u pokretu“.
Osnovno i najznačajnije obeležje njegovog podviga nije bio samo telesni napor, nego sveobuhvatna poslušnost starcu, apsolutna zavisnost od njega, potpuno nestajanje njegove volje u volji starčevoj; predanost starcu prepuna ljubavi, poverenja i divljenja, poistovećivanje sa njim. U tome je tajna, u tome je ključ; ovde otkrivamo ono što je suštinsko i što je značajno.
Tako je ovaj neobrazovani dečak, sa dva razreda osnovne škole, slušajući sa plamenom ljubavlju sveštene reči koje su govorile o našem voljenom Hristu, koristeći se rečnikom, kako je sam govorio, samoga Svetoga Pisma i tumačeći nepoznato poznatim, uspeo da za kratko vreme nauči ono što mi u školama i na univerzitetima, uz pomoć knjiga i učitelja, u udobnosti, ali bez žara, ne naučimo za ceo život.
Ne znamo tačno kada, ali izgleda ubrzo posle dolaska na Svetu Goru, postrižen je za monaha i dobio ime Nikita.
Nije čudo što je božanska blagodat vidljivo počivala na ovom mladom monahu prepunom revnosti, koji je bio preispunjen ljubavlju Hristovom i koji nikad nije žalio truda i podviga.
Bila je zora, i središnja crkva u Kavsokaliviji još uvek je bila zaključana. U jednom uglu priprate, monah Nikita je čekao da zazvone zvona i da se otvori crkva. Posle njega u pripratu stupi stari monah Dimas, nekadašnji ruski oficir, kome je bilo oko devedeset godina; bio je to veliki podvižnik i tajni svetitelj. Pošto ne vide nikoga, starac pomisli da je sam, te poče da pravi velike metanije i da se moli pred zatvorenim dverima naosa.
Božanska blagodat se razlivala od prepodobnog starca Dimasa i oblivala mlađanog Nikitu, koji tada beše spreman da je primi. Osećanja koja obuzeše mladića ne mogu se opisati. Posle svete Liturgije i svetog Pričešća, mladi monah Nikita je bio toliko ushićen da je, idući ka svojoj isposnici, raširio ruke i glasno povikao: „Slava Tebi, Bože! Slava Tebi, Bože! Slava Tebi, Bože!“
Posle posete božanske blagodati, došlo je do temeljne promene duševnih i telesnih svojstava mlađanog monaha Nikite. Ta promena je došla od desnice Svevišnjega. Odeven je u silu sa visine i stekao natprirodne blagodatne darove.
Prvi znak prisustva blagodatnih darova ukazao se kad je iz velike daljine „video“ svoje starce, koji su se vraćali izdaleka. „Video“ ih je tamo gde su bili iako nisu bili dostupni ljudskom oku. Ispovedio je to ocu Pantelejmonu, koji ga posavetova da bude oprezan i da o ovome nikom ne priča. Ovih saveta Nikita se držao sve dok nije dobio drugačiju zapovest.
Za ovim darom usledili su i drugi. Njegova čuvstva su postala osetljiva do neshvatljive mere, a čovečanske moći su se razvile do krajnosti.
Mogao je da sluša i da raspoznaje ptičije i životinjske glasove, tako da je razaznavao i njihovo poreklo i njihov smisao. Mogao je da oseti mirise sa velike udaljenosti. Raspoznavao je i razlikovao mirise i njihov sastav. Iz velike daljine razlikovao je mirise pojedinog cveća. Posle skrušene molitve, mogao je da „vidi“ u dubinu zemlje i u nebeski haos; da „gleda“ kroz vodu i kroz kamenito tlo, da pronalazi izvorišta nafte, radio-energije, zakopana arheološka nalazišta, skrivene grobnice, pukotine u dubini zemlje, podzemne izvore, izgubljene ikone, da „vidi“ prizore koji su se odigrali vekovima ranije, da „čuje“ molitve koje su upućivane, da „vidi“ dobre i zle duhove, samu ljudsku dušu… da „vidi“ baš sve.
Probao je vodu iz dubine zemlje i merio ono što je nedostupno. Pitao je stene, i one su mu pričale o duhovnim borbama podvižnika koji su živeli pre njega. Gledao je, i pogledom isceljivao. Dodirivao je, i dodirom lečio. Molio se, i molitva je postajala delatna. No, nikad nije pomišljao da te Božije darove upotrebi za vlastitu korist. Nikad se nije molio da se i sam izleči od bolesti. Nikad nije poželeo da stekne nekakvu korist od znanja koje mu je božanska blagodat darovala.
Kad bi se koristio svojim darom rasuđivanja, otkrile bi mu se skrivene strane ljudskih pomisli. Uz pomoć blagodati Božije, bio je u stanju da istovremeno vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. Potvrđivao je da je Bog sveznajući i svemoguć. Posmatrao je i doticao tvorevinu po svim krajevima vaseljene, sve do dubine čovečije duše i istorije. Reči apostola Pavla: „Duhovan sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje“ (I Kor. 2,15), u slučaju starca Porfirija bile su istinite. On je, naravno, ipak bio čovek, a blagodatni dar koji je primao, poticao je od Boga, Koji iz Njemu poznatih razloga ponekad i ne otkriva sve.
Život unutar božanske blagodati, međutim, za nas predstavlja nepoznanicu i tajnu. Stoga bi svaki dalji razgovor na tu temu izgledao kao proizvoljno bavljenje onim što nam je nedostupno. Ovu činjenicu Starac je uvek naglašavao pred onima koji bi njegove mogućnosti pripisivali nečemu drugom, a ne blagodati Božijoj. Ponavljao je i ponavljao: „To nije nauka; nije veština; to je blagodat“.
Kurir.rs/Facebook/SPC
NE PROPUSTITE
