OVO JE NEŠTO NAJTUŽNIJE ŠTO ĆETE PROČITATI OVE GODINE: Imam samo 7 godina, još sam dete, zašto me se odričete i dajete strancima?!

Većini mališana novogodišnji i božićni praznici su najomiljeniji deo godine kada euforično jure po ulicama, svim mogućim bojama, obasjanog grada, kite jelku, maštaju o Deda Mrazu, smišljaju poklone... Većina dece će praznike provesti sa svojim najmilijima. Većina, ali - ne i svi!

Pismo dečaka prenosimo u celosti.

Neće me razumeti kada budem zvao mamu

- Ja sam dečak kojeg je majka ostavila dok sam bio još u njenom stomaku. Odrekla me se i ostavila me kada sam se rodio, a da me nije ni pogledala. Kada sam imao 10 dana, iz porodilišta su me dali mami i tati. Ja ih tako zovem, jer sam mali da razumem šta znači reč "hranitelj". Hranili su me, brinuli o meni, vodili me kod lekara, kupovali mi igračke, šetali sa mnom, kao sa rođenim detetom. Ja sam mislio da to i jesam. I sada mislim. Poslednjih nekoliko dana, moja mama i tata su jako tužni. Često plaču i imam osećaj da plaču zbog mene, a ja sam se u školi popravio, miran sam, ne pravim probleme i slušam učiteljicu. Jesam na početku 1. razreda bio mnogo nestašan, ali sam se stvarno smirio. Mama i tata su mi prošle nedelje rekli da ja moram da odem od njih u neku drugu porodicu. Rekli su mi i da mi oni nisu mama i tata, a ja sam se smejao na te njihove reči. Kažu mi da idem u neku drugu državu kod mame i tate i meni sada ništa nije jasno. Kažu mi da će me oni usvojiti, kažu mi da zapamtim ime, da zapamtim gde živim sada, da gledam učiteljicu da bih je zapamtio i ja je gledam svaki čas, ali kada je gledam, ona počne da plače. Napisao sam i čestitku učiteljici i nacrtao joj jelku, a ona me je dugo ljubila i grlila kada sam joj to dao, pa je opet počela da plače i izašla iz učionice. Danas sam i drugarima rekao da idem u drugu porodicu. Svi su me čudno gledali. Meni samo nije jasno kako ću ja to da pričam sa novom mamom i tatom kada oni ne znaju srpski jezik?

Može li neko da mi kaže zašto ja idem od ove mame, kada mi je kod nje lepo? Volim je i ona voli mene. I tata isto.

Šta je to hranitelj, a šta uopšte usvojitelj i čiji sam ja uopšte? Ja imam samo sedam godina, a moram da idem. Mama mi je rekla da pamtim sve, da slušam nove roditelje i kada porastem da potražimn tatu, nju i učiteljicu. Ja ništa ne razumem. Ako me je othranila, brinula o meni, volela me, pa zar nije ona onda moja majka?

Zašto moram da idem tamo gde nikoga ne znam, tamo gde neću moći da razumem ono što mi kažu, a oni mene neće razumeti kada budem zvao moju mamu. Gde idem i zašto moram da idem? Ja imam samo sedam godina. Ja sam još malo dete. Zašto me tako dajete i zašto se odričete mene kada sam rođen u Srbiji, a moram da odem sam, bez mame i tate u neku drugu porodicu, u nekoj drugoj državi?

Hraniteljstvo je samo most

Da li je ova priča autentična teško je sa sigurnošču tvrditi, ali je ona ponovo otvorila pitanje o tužnoj sudbini neželjene dece.

Mnogi korisnici društvenih mreža zapitali su se zbog čega hranitelji nisu mogli da usvoje dečaka, a Ana Simić, rukovodilac službe za razvoj i unapređenje hranitelsjtva u okviru Centra za porodični smeštaj i usvojenje Beograd objašnjava za Kurir da po našim propisima to nije moguće.

- Po našim propisima hranitelj ne može biti i usvojitelj, jer se onda narušava lista čekanja usvojitelja. Ranije je to bilo moguće, ali je onda ispadalo da hranitelji, za razliku od usvojitelja koji dugo čekaju, skraćenim putem dolaze do usvojenja. Zbog te razlike je doneta odluka da se hranitelji primarno bave hraniteljstvom - objašnjava naša sagovornica.

Hraniteljstvo je, kako kaže, institut zaštite dece bez roditeljskog staranja u kome deca, kada se izmeštaju iz bioloških porodica, primarno borave kako ne bi bila smeštena u institucije dok se ne razreši njihov pravni status:

- Pravni status deteta može da ide u dva pravca - ili će se biološka porodica rehabilitovati i dete vratiti svojim roditeljima ili će se pak, u nekim situacijama, pokrenuti sudski postupci i roditelji biti trajno lišeni staranja nakon čega dete ide na usvojenje. Hraniteljstvo je samo jedan most u zaštiti dece koji je privremeni, dok je stalni usvojenje.

Naši propisi omogućavaju da usvojitelji budu i strani državljani, a Simićeva kaže da je kontrola takvih usvojitelja vrlo stroga.

- Nša država ima potpisane protokole saradnje sa zemljama sa kojima se rade inostrana usvojenja i ne može se raditi ništa mimo protokola. Ako je, na primer, usvojiteljska porodica iz Norveška, onda njihove agencije za usvojenje šalju kompletnu dokumentaciju, a naše ministarstvo vrši proveru. To je sve jako kontrolisano i od strane našeg ministarstva i od strane nadležnih u inostranstvu sa kojima imamo protokole o saradnji - objašnjava ona, dodajući da agencije za usvajanje u inostranstvu na šest meseci našem ministarstvu šalju izveštaje kako teče adaptacija i šalju fotografije dece.

- Nekoliko puta se desilo i da su se deca, koja su bila smeštana u Zvečanskoj, nakon par godina vratila sa usvojiteljima u dom da vide vaspitače i da se pozdrave - kaže ona.

Iako deca koja ne odrastaju sa biološkim roditeljima imaju nepravedno težak životni put, istina je da mnogi od njih zavole svoje usvojitelje i, kao i svi mi, vremenom nađu svoju sreću.

Kurir.rs/Ružica Kantar