SRBIJO, BRAĆO, PRIJATELJI, HVALA! Kao novinarka sam ispričala svoje TEŠKO DETINJSTVO, do suza su me dovele poruke koje samo stižu

Dobijala sam reči hvale, ali nije meni do njih. Štaviše, teško su mi pale.

Potom sam otišla i u emisiju "Redakcija" i sa kolegama, iako mi je bilo mučno, govorila o tome. Mučno, baš kako su neki moji prijatelji rekli, kao moja priča. Jer, teško je govoriti o nekome koga si voleo, ali to su ipak sve samo činjenice.

Nisam se nadala odjeku.

Samo sam htela da kažem.

Da me čuju.

Da se moj glas čuje, dok nečij tamo šapuće sebi u bradu.

Jer glasno ne sme.

Počelo je kad sam podelila tekst. Reči podrške.

Nisam neka heroina. Moja mama jeste. Ja sam se samo osmelila da ispričam. Jer sam prepoznatljivo lice, koje se bavi društveno odgovornim poslom.

Ali ljudi... oni su reagovali i više nego pozitivno. Pisali su mi prijatelji, saradnici, kolege, bivše kolege.

- Nije mi dobro. Pojma nisam imao kroz šta si prolazila - reči su jednog mog kolege.

- Verovatno će te neko gledati drugačijim očima, ali to spada u cenu tvoje borbe. Sad si jos veća u mojim očima - reči su drugog mog kolege.

- Znam koliko si velika osoba, ali ovo... Moje najdublje poštovanje. Čast mi je što smo prijatelji - napisao mi je prijatelj koji je pobedio tešku bolest, a sad se bori za druge.

- Bravo Suzo, ponosan sam što te poznajem i još ponosniji jer si borac, vitez ovog vremena - napisao mi je još jedan kolega.

- Teška životna priča, dete. Naklon do poda za hrabrost - napisala mi je žena o čijem sam bolesnom detetu pričala.

- Divna dušo, hvala ti na hrabrosti da govoriš u ime svih onih što ćute! - napisala mi je jedna humana žena, puna priznanja za svoj rad.

- Retko ko se odluči da ovako javno govori o svom životu,bravo. Meni muškarcu su pošle suze, jer znam kakav si ČOVEK. Ovo treba svako da pročita. Ponosan sam što te poznajem - napisao mi je još jedan mladić koji se bavi humanitatnim radom, a sa kojim sam se sprijateljila.

Od prijatelja sam dobijala poljupce i zagrljaje, a javila mi se čak i jedna žena koja je sama preživela nasilje, prijavila ga i isterala pravdu na sudu. Neću joj reći ime, poznata je, ali je to nešto naše. Rekla mi je da je plakala, pisala mi je nešto sitno u noć.

Zašto vam ovom govorim?

Dobijala sam reči hvale, ali nije meni do njih. Štaviše, teško su mi pale.

Nakon što sam link objavila na mrežama, zaspala sam u suzama. Popila sam ih litar za nedelju dana koliko se na ovo odvažujem.

Nisam ja heroj, opet ponavljam. Nisam ja ja, Suzana. Ja sam novinarka koju će možda neko da posluša.

Koja svesno, odmah da vam kažem, koristi medij u kom će ljudi da je čuju.

Jer smem da kažem sve i nemam stid.

Gledajte ovako, tačnije - zašto.

Javile su se i anonimno i javno neke žene koje su trpele, i neke koje i dalje trpe.

Ako sam im doprla do mozga, uspela sam.

Ako su svi ovi ljudi koji su mi se javili barem nekome prosledili link, a da znaju da je taj neko u problemu, ja sam uspela u životu.

Ako je barem jedna žena okrenula SOS broj i prijavila nasilje, onda znam zašto sam se ogolila. Što bi rekao jedan moj kolega "za čije babe zdravlje". Za nečije, znao je i on da imam viši cilj.

Toliko.

Ne zaboravite, na nasilje ne sme da se žmuri.

Ono mora da se zaustavi. I fizičko, i psihičko. Da trpi ne sme niko, ni žena, ni dete. Mora mu se stati na put. I tačka.

Kurir.rs/ Suzana Trajković