Milijana i Božidar Boško Milovanović uvučeni u dolini, u nedođiji, na 18 kilometara od Kuršumlije i bezmalo 1.000 metara nadmorske visine, prve su komšije vojne baze Šušnjak u Kopnenoj zoni bezbednosti. Blato gazimo od vojne baze da dođemo do njih. Gledaju stoku, jure domet na mobilnom posebnom "skalamerijom", koja stoji na prozoru i mole boga samo da kijameta ne bude. Prve kuće do njih puste, sinovi u Kuršumliji, u vojsci rade, ćerka se udala. Za sve što treba, tu je vojska.

- Teško je, surovo, planina je to. Ne znamo šta bismo da nam nije vojske. Najviše pomažu oko puta, kad zaveje, očiste, smetovi budu i po metar i po. A najdramatičnije je kad nestane struje. Lane od Božića do kraja januara nije je bilo, punili smo telefone i lampe kod vojske, dok ne kupih agregat. Da nije vojske, samo bi nam lisice, vukovi i divlje svinje dolazili - priča Boško, te veli i da im vojska kupuje i namirnice jer svaki dan idu u Kuršumliju.

Nadovezuje se s osmehom kapetan Vukašin Kurandić, komandir baze Šušnjak:

kopnena-zona-bezbednosti016.jpg
1/3
kopnena-zona-bezbednosti020.jpg
kopnena-zona-bezbednosti018.jpg
Vidi galeriju
DA NIJE VOJSKE, S VUKOVIMA BI PILI KAFU: Milijani i Bošku prve komšije su u vojnoj bazi Šušnjak u Kopnenoj zoni bezbednosti Foto: Ana Paunković

- Kad nama zafali neki alat, eto nas kod Boška. Da naoštrimo testeru za drva, zovi Boška. Zaista smo najbolje prve komšije.

Milijana otrča do smederevca da promeša ručak. Tu je i lonac s vrelom vodom, pa za'vati kad zatreba. Na zidu kalendar sa slikom unučeta, al' i petrolejka, ako zapne.

Žive od stoke. Obrađuju i silne njive - kukuruz, ječam, zob, ovas, pšenica... Sve domaće, nema ovde koncentrata. Ali muku muče da prodaju mukom stvoreno.

- Evo, 40 kila sira stoji neprodato, kajmak stoji. Iako sve svojom rukom gajimo, sve zdravo, nemamo te papire, mi smo prosti seljaci, u hotele ne možemo da prodamo - jada se Boško.

Kurir.rs/J.S.S.