HEROJI OTADŽBINE! SEĆANJE NA UŽIČKI ODRED POSEBNIH JEDNICA POLICIJE Zadnje odredište drenički kraj, zona je bila GORA OD RATNE!

Bili su to zaista hrabri ljudi, sa svojim vrlinama i manama. Imali su to neko jedinstvo, bodrili su jedni druge i kada je bilo teško i kada je bilo bezizlazno. Nisam video strah u njihovim očima, ali sam video osmeh i šale koje su pravili jedni drugima. Video sam njihovu plemenitost gde su pomagali Albancima i davali deci mleko i čokolade. Dok su njihova deca i žene brinuli o njima, o njihovim životima, jer se nisu javljali po desetak dana.

Može li jedan telefonski poziv da promeni život? Kada direktor opšte bolnice Šabac, nazove direktorku Doma zdravlja Koceljeva i kaže joj, da kao lekar na specijalizaciji iz pedijatrije određen sam da sa specijalnim jedinicama MUP-a idem na Kosovo i Metohiju 1998. Godine.

Bio sam na odmoru, obavešten usputno, kao da se radi o nekom izletu, gde mi je ukazana čast da učestvujem, jer provod je zagarantovan. Kako sam izabran baš ja? Čemu tolika zasluga i poverenje? Pored toliko lekara, koji jedva čekaju da se dokažu koliko vole svoju zemlju, koliko su posvećeni svom poslu, na kome izgaraju i na sve pristaju. Da li baš na sve? Kasnije sam bio siguran da su to samo izgovori i da njihov odlazak u ratno područje, završava se u koronarnoj jedinici gde umesto da spašavaju ljudske živote, postaju pacijenti teško bolesni. Sa srčanim tegobama, okačeni na monitorima, odbrojavaju poslednje dane života, dok jedinica ne ode bez njih. Kada su sigurni da su se izvukli i da neće ići, da su zaštićeni, ozdrave bez terapije pa na kućno lečenje da se sanira izmišljena bolest. Pa ko im šta može? Oni su bitni i takvi kakvi jesu, a nisu nikakvi. Bolje je da se kriju, da beže, da sklanjaju svoje bedne živote, jer znaju da neko drugi mora ići umesto njih.

Neko čiji život ništa ne znači, i ako pogine, nema veze, došao je iz Užica, u svoj kraj, u selo Belotić. Radi u Koceljevi, ima ćerku Jelenu od 3 godine i ženu doktorku Vesnu u drugoj održavanoj trudnoći. Ko su oni? Zašto su uopšte dolazili da rade u svom mestu? Dobro je što su došli, jer u mom dosijeu bio sam vojni lekar na Ponikvama sa pilotima iz Bihaća. Prešavši u dečji dispanzer bio sam rezervni oficir, kome je čin ostao, kao i iskustvo koje sam stekao. Koliko je radosti u njihovim sebičnim glavama bilo? Našli su koga su tražili.

Znajući da ja tako nešto ne odbijam, jer u pitanju je moja čast, dostojanstvo, nešto što ostaje i posle života koji je prolazan i u to vreme zaista bedan. Sutradan javio sam se direktoru opšte bolnice Šabac, otišao po lekove i potreban materijal koji sam smatrao da je neophodan. Imao sam tehničara sa psihijatrije, divnog čoveka, stabilnog sa iskustvom. Sa Šabačkom četom policajaca među njima i Koceljevci.

Polazak iz kafane u dugoj koloni kroz neku maglu, putujući noću da budemo što manje upadljivi, idući prema Kosovu i Metohiji.

Neke policajce sam znao, ali sam imao iskrivljenu sliku o njima. Nismo imali ništa zajedničko, tako da nisam ništa očekivao. Kao i oni sa istim naoružanjem, uniformom, bez oznaka Crvenog krsta, jer za teroriste, to je glavna meta. Putovanje je dugo trajalo. Kosovska Mitrovica i zadnje odredište “Srbica". Drenički kraj, gde srpski policajac nikad nije došao. Kosovo sam poznavao jedino iz knjiga, epskih pesama i istorije.

U životu je sve neobično. Čuda se dešavaju, svoju zemlju nisi upoznao u miru, a upoznaješ je u ratu. Pa bolje i tako nego nikako. Gde su Srbi u Srbici? Malo ih je bilo, više je bilo lokalnih policajaca koji su sarađivali sa šiptarima trgujući autima i ko zna čime još? Naša četa je bila deo Užičkog odreda. Biti sam, u zoni koja je gora od ratne, gde još nije počelo bombardovanje, a sve je ukazivalo na to. Zajedno sa vojskom, putovali smo dugo, a akcije trajale umesto 3 dana po 7 dana. Širina fronta je bila velika, razdvojeni u četama, tražili su “Vrača” i jedni i drugi. Morao sam biti u isto vreme na više mesta. Srbija kao da je spavala zimskim snom, nije videla da je deo njene teritorije bio okupiran. Teroristi na sve strane, obučavani ratovanju i zločinima. Došli smo mečki na rupu očekujući pravu borbu, a naišli na lisice koje svojim smradom isteraju i jazavca iz sopstvene jazbine. Imaju više izlaza i prolaza, kada osete opasnost beže u sigurno utočište, u svoju Albaniju. Zemlju koja kada je umirala od gladi i nemaštine, Srpsko žito ih je vraćalo u život.

Činiti dobra dela, pomoći drugima u nevolji, govori o humanosti jednog naroda, a izdaji i neprijateljstvu drugog. Živimo jedni pored drugih, a toliko se razlikujemo. Nisu nam isti koreni, kao i pretci. Naši koji su bili vitezovi, a njihovi pastiri i čobani. Mi sa mačem branili zemlju i ginuli, oni sa štapom čuvali ovce i pevali. Kada opasnost zapreti, u bekstvu je spas. Ponovo se vraćali na mesto stratišta, od čobana postadoše vuci, divlje zveri, gori nego Turci. Kada sluge postanu gospodari, šta očekivati, čemu se nadati? Preuzeše ulogu knezova, zaboraviše na pastirski štap, izgubiše i ovce i obraz. Uz pomoć svetske sile možeš svako biti. Od svojih korena pobeći nećeš. Kada sila prođe, oslabi i snagu izgubi, postaće ono što su uvek bili, pastiri sa štapom. Neće biti mesta ni u jazbinama, zavideće smrdljivim lisicama i planina, a i šuma zabraniće da se kreću, sa prokletstvom koje nose, u paklu će potražiti sreću.

Naoružani sa pojačanjima iz drugih zemalja, krvoločni, napadaju svakoga ko im se suprotstavi. Nisu meta bili samo vojnici i policajci, već i njihovi sunarodnici, koji nisu isto mislili. Širili su strah i paniku svom narodu. Njihova mržnja je bila kao magla na vrhovima planina. Toliko su ojačali, osećali se moćno, da su verovali da im niko ništa ne može. Došli smo u našu svetu zemlju, a upali u osinje gnezdo. Iza svakog kamena, sa litica, iza brda, tamne uniforme koje samo smrt donose. Dočekani kao neprijatelji već osvojene zemlje. Šta smo tu tražili. Kakvo pravo smo imali kad su oni sve rešili? Zapad ih je tada proglasio terorističkom organizacijom, bio protiv njih. Oni su postali pretnja i zlo koje je moralo da se zaustavi. Granice su im bile otvorene sa Albanijom, sa njima mudzahedini, odmetnici od zapadnih prijatelja, koji su ih i stvorili. Udruženi i jedinstveni u zločinačkom poduhvatu da nas unište.

Nisu nas iznenadili jer to smo i očekivali. Znali smo da su mnoga mesta bila uporišta i utvrđenja neosvojiva. Opkoljeni sa svih strana, napadani i danu i noću, očekivali su naš kraj. Smrt je bila iznad naših glava, a život negde daleko. Trebao je da se ugasi, da nestanemo kao mnogi pre nas. Smrt nas nije uplašila, ni života nismo bili željni, već pobede nad zlom, koje se pojavilo kao avet nad Kosovom. Nebo je grmelo, kao da je pakao otvorio svoja vrata, da pokaže kako se ratuje u nepoznato sa oslobodilačkim ciljem. Gde su ta junaštva, heroji koji su bežali planinskim stazama, tamo odakle su i došli. Srpska policija i vojska pokazala je pravu hrabrost, kada si na svojoj zemlji. Drenički kraj je oslobođen, Albanija ih je primila pod svoje okrilje, kao nesposobne spodobe koje nisu ispunile svoj zadatak.

Da li smo bili svesni toga ili smo bili opijeni lepotom Kosova. Pokazali smo svoju moć, a oni svoj poraz i sram. Za nas je to bio normalan osećaj, emotivan, a za njih gorak, pun mržnje i osvete. Svima je jasno bilo da su Srbi neuništivi, da su ih potcenili. Pokušali su sve, sa toliko saveznika, plaćenika, a bežali su preko vrleti kroz maglu kroz koju su došli da ih ne vidimo. Kako su se obučili, tako su i prošli. Kosovo i Metohija je bila oslobođena. Zašto je zapad kasnije teroriste proglasio u oslobodioce, a Srbe u okupatore? Ko može shvatiti takvu nepravdu i biti ravnodušan? Došli su do moćnog saveznika, koji nije verovao da njihove snage mogu biti tako razvijene. Bilo je neophodno naše uništenje ili predaja. Zato je potrebno mnogo više od običnih bandi da unište silu slobodarske zemlje. Kada mržnja pobedi razum, a osveta bude jedini cilj, sva sredstva su opravdana.

Kasnije NATO postaje saveznik onih kojih se odrekao, ali shvativši da je i zlo bolje nego hrabrost. Kukavičluk je prihvatljiviji od dostojanstva i mira. Ko bi im dozvolio baze osim terorista? Zgažena pravda, a nepravda odnosi pobedu. Scenario je napravljen, uloge su se promenile. Srbi su postali okupatori na svojoj zemlji, a teroristi oslobodioci i saveznici. Sivo nebo, mračne slutnje, najavljivale su propast Srbije. Znali smo, nismo verovali. Rat je visio u vazduhu kao neizrečena misao. Smrt je dobila pravi oblik, od magle postala je zlo. Od ničega stvoreno je nešto, što ćemo pamtiti kao i svet koji nas je izdao zbog viših ciljeva.

Od stradalnika postadosmo zločinci. Od Račka napraviše razlog za uništenje jednog naroda. Sve ono što su bili, njihove zločine prepisaše nama. Sila je moćna i svirepa, sudbina svakog naroda koji postane meta je neizvesna i teška.

Otišli smo u nepoznato, a otkrili sve poznato i jasno. Otkrili istinu o sebi i drugima. Postali ponosni jer se razlikujemo kao narod. Znamo ko smo i šta smo, da umreti bolje je časno, nego živeti u prokletstvu i lažima. Ono što nas posle čeka, biće iznenađenje koje će nam prirediti naši “prijatelji” iz velikih ratova. Dobro ćemo ih zapamtiti, kao i oni nas.

U teškim situacijama imao sam dovoljno materijala, da upoznam mnoge policajce. Njihove profile, njihove prave ljudske osobine, za koje nisam verovao da poseduju. Bili su to zaista hrabri ljudi, sa svojim vrlinama i manama. Imali su to neko jedinstvo, bodrili su jedni druge i kada je bilo teško i kada je bilo bezizlazno. Nisam video strah u njihovim očima, ali sam video osmeh i šale koje su pravili jedni drugima. Video sam njihovu plemenitost gde su pomagali Albancima i davali deci mleko i čokolade. Dok su njihova deca i žene brinuli o njima, o njihovim životima, jer se nisu javljali po desetak dana. Njihovi komandiri bili su strogi, ali pravični, kao da su na poslu. Albanci su verovali policiji, više nego vojsci. Imao sam tu sreću, da u nesreći, upoznam prave prijatelje. Sa uvažavanjem i nadam se pomoći koju sam im pružao kada je bilo najteže.

Nikada nisam pogazio Hipokratovu zakletvu. Lečio sam i jedne i druge. Bio i na najvišoj koti gde se jedva peške moglo doći, a kamoli sa svom opremom. Koliko nesreća vezuje različite ljude, ličnosti i zanimanja? Upoznao sam njihove plemenite duše, njihova velika srca, njihova osećanja, strahove, ne za sebe, već za svoje porodice. Kako je moguće da ih pre nisam upoznao? U njihovim srcima Kosovo i Metohija su imali posebno mesto. Nikada nisu žalili sebe što su tu, što im je život u opasnosti. Bili su posebni, bili su nadahnuti svojom zemljom.

Nije bilo sumnje u njihove ispravne odluke. Patili su sa srpskim narodom, tugovali za svačijim životom. Imali su srce i dušu, hrabrost i čast. Njihova imena, akcije i događaje neću pominjati, ali svaki od njih koji je bio sa mnom, na tom Svetom putu, na odbrani Kosova i Metohije zna da naše prijateljstvo koje se učvrstilo još više, kada je počeo pravi rat. Kada sam dosta puta bio sa njima u prvoj borbenoj liniji, jer samo tako mogao sam da spasim njihov život, ne žaleći svoj. Oni to cene.

Posle toliko godina, kada vreme čini svoje, da neke stvari prekrije prašina, da prava istina nikad ne vidi svetlost dana, ratni veterani Šabačke čete, Užičkog odreda, policajci Koceljeve, moraju biti ponosni jer su sačuvali čast i obraz u mestu u kojem žive, da ih se deca nikada ne stide. Meni kao njihovom ratnom doktoru, ostaće u srcu kao heroji koji su mnogo dali napaćenoj zemlji a da nisu tražili ništa. Sa setom i ponosom sećam se svakog lika koji je dostojno predstavio Koceljevu, a sebe nije obrukao. Sreća je moja, upoznavši vas, da ste mi živi i zdravi, dragi veterani Užičkog odreda.

Dok živimo i pamtimo, učesnici svetog rada, imaćemo noćne more, nesanice, ratne zore. Ostaće nam samo nada, da Kosovo jednog dana, kad božuri procvetaju, kada miris nas opije, svaki Srbin, njegov nektar, sa gorčinom nek popije.

Dr Dragan Pavlović pedijatar

Kurir.rs / A. Mlakar