ISPOVEST RATNOG DOKTORA SPECIJALNIH JEDNICA POLICIJE DR DRAGANA PAVLOVIĆA: Kako smo zaboravili naše ratne heroje! Slučaj Žuta kuća

Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.

Da li rat ostavlja posledice na učesnike, koji su svašta doživeli, videli, ostali trajni invalidi, bili ranjeni, psihički rastureni? Dok je rat trajao, dok su se borbe vodile, koliko je ratnika poginulo, zna li se njihovo mesto ili su nestali, izgubio im se svaki trag da su ikada postojali. Ako su bili zarobljeni, kakva mučenja su doživeli, a nisu stigli da se ubiju. Možda su bili iznenađeni, da nisu stigli ni da reaguju, jer svuda su zamke u koje možeš lako da upadneš. Milosti nema. Njihova tela su raskomadana, deo po deo. Užasni krici ne vrede ništa, smrt je olakšanje, ali umiranje je sporo i surovo. O čemu li su razmišljali dok su ih sekli i masakrirali? Da li su tražili milost dok im se život gasio? Ako znamo za užasnu “Žutu kuću”, gde su mnogi nestali, gde su im stručno uzimali organe i prodavali kapitalistima koji su hteli da produže svoj život uništavajući tuđi. Oni su imali pare, a zarobljenici samo bedne živote. Da li su ih prvo ubijali, pa onda uzimali deo po deo koji se može zalediti i transportovati tamo gde je neophodno? Ili su im žive organe vadili, dok je srce još pulsiralo u hirurškim rukavicama. Koliko ljudi je nestalo? Koliko muke njihovih porodica je ostalo? Samo ih interesuje istina, gde su im delovi tela, jer nisu svi za upotrebu, nešto se mora i baciti. Gde su zakopani, kako ih obezglavljene prepoznati? Svi dokazi koji su postojali i za koje se zna da su sigurni, da je “Žuta kuća” najveća tajna zločina, najveća patnja unesrećenih, zaista postoji.

Kako se desilo da dokazi koji su bili originalni nestanu? Kako je svet gluv i nem da ne reaguje na tako nešto? Oni što su dobili organe, mudro ćute, ne zanima ih odakle su stigli, jer su ih platili i produžili sebi život. Da li im se duh unesrećenih mučenika u njihovim iznajmljenim telima nekada javi? Da li osete neke čudne znake koje do tada nisu imali? Kako li spavaju? Da li sanjaju krike i jauke koji su postali deo njihovog tela? Ili su ravnodušni, bezosećajni, jer su živi. To im je najvažnije. Možda i ne znaju ko im je produžio život? Nisu videli kasapski nož, hirurške rukavice, nisu čuli ropac, nisu videli krv koja šiklja iz prerezanog vrata? Toliko pitanja, a nigde odgovora. Oni koji su znali, bili svedoci, nestajali su jedan po jedan. Nema ko da kaže istinu. Ko će priznati takav zločin kada nema svedoka. Zatvoreni su, sudi im se, ali ne i za “Žutu kuću”, niko je više ne pominje. Mrtvi ne govore, živi ćute, svet okreće glavu na drugu stranu, jer ništa se nije dogodilo. Njima su potrebni dokazi, koje su imali, ali su ih uništili, zato što su i oni bili učesnici u tom zločinu. Porodice pate godinama, i polako u suzama umiru. Pale sveće, nose slike svojih najbližih koji su nestali. Njihova jedina želja koja ih još drži u životu, da pravda pobedi, da pristojno sahrane najmilije. Da imaju svoje grobove, a ne da im duša luta i traži svoje telo, traži svoje organe koji možda plove jahtama, lete avionima, uživaju u svojim vilama. Nestala je i poslednja nada, kao što su nestali oni za kojima godinama tragamo. Surova istina nikada neće ugledati svetlost dana. Zločinci su jedinstveni, kod njih postoji zavet ćutanja. Njihov krvavi novac kupuje istinu, kupuje njihovu slobodu. Oni su sigurni, znaju da kazne neće biti. Ko može da ih kazni? Njihovi saučesnici, glasnici smrti sa odorama inkvizitora, ali samo za Srbe.

Za njih oni su oslobodioci, heroji koji će u njihovim zločinima naći, oslobodilačku borbu za nezavisnost Kosova i Metohije. Sama reč sloboda poništava sve njihove zločine i oni postaju heroji zapada i Albanskog naroda. Kako oprostiti takve zločine, a biti vernik? Pričanje, bez slušanja. Molitve, bez odgovora. Nestali bez grobova. Duše stradalnika lutaju Kosovom tražeći svoj mir. Ulaze u svoje napuštene, zapaljene kuće, niko ih ne vidi. Niko ne oseća da su oni tu, jer nemaju gde da odu. Nebo ih ne prima, jer su obezglavljeni, bez delova tela, bez opela. Oni se ne čuju, jer nemaju glasa, jer su krici utihnuli. Jedno je sigurno, duše nestalih, pobijenih, ostaće u svojim srušenim kućama, na svojim ognjištima, da bez glasa, jauka i straha brane poslednje utočište jer drugog nemaju, niti će ga naći. Njihov otpor biće veći i jači jer oni nemaju živote, nemaju više straha, imaju samo Kosovu i Metohiju, a to im je dovoljno.

Poznaju svoje krvnike, svoje dzelate, biće tu, pratiće ih, ulaziće im u snove, neće moći da spavaju. Sanjaće svoje žrtve, budiće se u košmarima. Ma koliko zločinci bili bezosećajni, hladni, proračunati, sa godinama gube tu oštrinu, postaju slabiji, postaju ranjiviji. A duše lutajućih mučenika imaju dosta vremena, oni čekaju taj trenutak koji će sigurno doći. Ko nema savesti, imaće aveti. Proganjaće ih do sudnjega dana. Ispaštaće za svoja zlodela. Čeka ih sud Božiji, pokazaće koliko su hrabri. Dobiće milost kao i oni što su je davali. Dobiće patnju koju su zaslužili. Niko ne može da prođe nekažnjen. Kazna je za svakoga prema delima koja su činili. Oni nemaju dušu, oni imaju samo pustoš. Božije milosti za njih biti neće. Osveta svetaca kosovskih manastira osudiće ih da lutaju po bespuću, bosi, krvavih nogu, proklinjaće i sebe i svoje zapadne saradnike, ali niko im neće moći pomoći. Neka osete patnju, bol i očaj nestalih. Neka njihova imena ostanu i neka se stalno pominju kao teški zločinci, kao prijatelji zapada, kakav je i on bio prema nama. Dobili su sudbinu, pa neka uživaju u njoj.

Ako je neko bio učesnik rata, nije mogao da prođe bez posledica. Ko je preživeo, a svašta doživeo, njegov život se potpuno promenio. To nisu iste osobe koje smo poznavali. Oni su zamišljeni, zarobljeni negde u prošlosti, iz koje nikako da se vrate u sadašnjost. Pričaju, ali njihovi pogledi su odsutni. Njihove porodice ih ne prepoznaju. Da li su to oni isti ljudi koji su uživali u životu, koji su se smejali i bili srećni? Nisu, niti će ikada biti. Njihove traume, promenile su njihovu ličnost. Izgubili su sebe, negde u rovovima u borbama. Psihički izmenjeni, ponekad bez razloga postaju agresivni, imaju neki bes, koji se javlja povremeno, iznenada, bez najave. Njihov sukob sa sobom, sa svojim demonima, ostavlja traga i na porodicu. Svi pate. Kada bes prođe i kada se smire, osećaju krivicu, grižu savesti, zašto su bili grubi prema svojoj deci, prema ženi? Postoji li neki jak razlog za to? U svojoj glavi traže neko opravdanje, ali ništa pametno ni razumno ne nalaze. Razočarani u život, zamišljeni u daljinu, samo ćute. Naboranog čela, podignutih obrva, shvataju da je život besmislen. Više ne znaju ni ko su, ni šta su, ni gde su. Poslom nisu zadovoljni, ako ga uopšte imaju? Samo crne misli su prisutne. Izbegavaju druženja, otuđuju se od porodice i prijatelja. Postaju usamljenici jer sve im smeta. Očekivali su nešto, a dobili su samo nesanicu, noćne more, ratne snove, koji su tako realistični kao da su se tek desili, jer su se naglo probudili. Pod takvim utiskom koji traje ceo dan, očekuju šta će im se desiti. Prijatelji ih već izbegavaju jer nisu zanimljivi za njihovo društvo. Porodica trpi, oseća da se nešto dešava. Nema razgovora, nema više nežnosti ni emocija. Otuđuju se, postaju stranci. Gde je nestala ljubav? Gde se izgubio onaj nasmejani čovek koga su svi voleli. Bio je zanimljiv, pričao viceve, uveseljavao društvo. Nestao je, ratni vihor je odneo njegov osmeh, njegov život. Ostala je tuga, zamišljen pogled. Rat je nekako i prošao, ali mir ne može nikako. Kako da živi tako? Bol je toliko jak da ga oseća i prenosi drugima. Oni to nisu zaslužili, a nije ni on. Pa ko je onda kriv što je izgubio sebe? Svi ga okrivljuju, više nemaju razumevanja za takvo ponašanje. On se bori da se promeni, ali ne može. Niko ne prepoznaje pravi razlog njegove promene. Ako mu predlože da ide kod psihologa ili psihijatra, naljutiće se. “Nisam ja kriv, ni lud, država nije učinila ništa za mene, a ja sam je branio”. Ko si ti da tražiš nešto od države? “Tvoja je dužnost da ideš u rat i da je braniš”. Kakav ćeš se vratiti to nikog ne zanima? Ako pogineš, porodica će dobiti telegram saučešća, i to ti je dovoljno. Šta hoćeš više? “Budi zahvalan što nisi izgubio posao, malo si degradiran, ali to nije ništa. Mogao si i da odgovaraš što si išao, što se nisi sklonio, kao i mnogi drugi. Sada bi mogao mirno da spavaš, da dobješ bolje mesto, da pijančiš sa nama, a ne da zuriš u prazno“. Nemaš nikakvog cilja, ti si sramota za našu službu. Te reči su ga pogodile. Odzvanjale su u njegovim ušima kao crkveno zvono za praznik. Sve mu se smučilo, odvojio se u stranu i glasno pričao sam sa sobom. “Zašto nisam poginuo, kada sam mogao? Kako me niko ne razume? Da li sam kriv što sam ostao živ? Zašto me život tako kažnjava? Gde sam to bio? Zašto sam se vratio?” Reči bez odgovora. Razumevanja nema. Promašio si život, vreme kada si se vratio, odlikovanje za hrabrost koje si dobio, sada ti je omča oko vrata. Ima li pomoći za tebe? Rasturio si porodicu, svi su te napustili. Gubitniče, ti nemaš sreće. Nisi poginuo kada je trebalo. Bio si slavljen kao heroj, a sada si običan bednik. Ne uklapaš se nigde, idi odakle si i došao. Nemoj se više vraćati, jer si izgubio i ovaj posao koji si jedva dobio. Nema izlaza, opkoljen je sa svih strana. Obruč se steže, gnev raste, oči mu sevaju kao munje. Reči koje su odjeknule, bio je to urlik ratnika preživelog u strašnom boju. Stavio je medalju za hrabrost, izvadio službeni pištolj, stavio ga na čelo i zadnje reči koje je izgovorio pre nego što je povukao obarač bile su:”Sada ćete videti kako se umire u miru.” Pucanj je odjeknuo, glava je pala na sto. Sve je utihnulo, osećao se miris baruta i krv koja je kapala na pod. On je našao svoj spokoj. Snašao se u ratu, a ubio u miru. Održan je veličanstven govor o njegovoj hrabrosti i junaštvu. Počasna paljba sa tri plotuna ispratila su ratnog heroja.

HEROJI OTADŽBINE! SEĆANJE NA UŽIČKI ODRED POSEBNIH JEDNICA POLICIJE Zadnje odredište drenički kraj!

Kako su prošli drugi, hiljade njih? Da li su imali više razumevanja od svojih prijatelja, porodice? Da li su dobili bolje ili gore radno mesto, ili su prošli slično kao naš heroj? Učesnike rata koji su preživeli, ali sa traumama koje su ostavile posledice, promenile svest, kao i ranjenici koji su postali invalidi i svi oni sa vidljivim i samo njima poznatim promenama nisu zaslužili takav tretman u društvu i životu. Bili su odbačeni, kao istrošena i potrošna roba, bili su kažnjeni, isporučivani svetskom sudu gde su dobijali doživotne robije. Ratni komandanti čije se sposobnosti i strategije proučavaju u mnogim zemljama, koji su branili otadzbinu, isporučivani su kao ratni zločinci, koji se nikada živi vratiti neće. Kakav smo mi to narod? Koga mi to slavimo, a koga dajemo? Slavimo naše poraze, naše izdaje, a dajemo naše branioce, onima koji su nas uništili. Šta znači reč Otadzbina? Kako povratiti veru u zemlju, kako probuditi patriotizam? Pa mi smo ga svojim činjenjem uništili. Sve što je bilo sveto za jednu zemlju nestalo je. Ratnici postadoše prosjaci, heroji ratni zločinci. Svi osuđeni, niko nevin. Zar je zločin braniti zemlju kada je u ratu? Izgleda da jeste. Zakletva više ne važi. Pa šta smo postali? Šta će nam granice? Šta će nam država kada je ne smeš braniti? Ako preživiš, kakav ćeš život imati? Posle 21 godine od rata, mi smo progovorili, a za to vreme ćutali. Da smo takvi bili u borbama, niko ne bi preživeo. Ćutimo samo u miru, pa od koga se to plašimo? Od koga se to stidimo? Pa gde nam se izgubila hrabrost? Gde je nestao onaj prkosni narod koji je bio na mostovima i igrao dok su bombe padale? Da li će iko ikada razumeti šta se dešava? Ko smo mi? A šta smo bili? Koga braniti, kada ti zabrane odbranu? Koga poslati u neki rat, a pripremati mu optužnicu? Kao da smo zaboravili šta se sve desilo. Mir nam je doneo veliko zlo, izgubili smo sebe, postali smo neki drugi ljudi. Zaboravili smo na borce, ni imena ne smemo da im pominjemo, da im ne bi naneli zlo, da ne bi odgovarali jer su hrabro ginuli, ranjavani, psihički izmenjeni, bili kažnjeni što su ostali živi. Oni koji su bežali i skrivali se, oni im drže lekcije i sude im. Kada hrabrost postane mana, a izdaja vrlina, onda se javlja gnev i pogađa sve one koji su učestvovali u otadzbinskom ratu, trpeli posledice, poniženja. Treba znati ratni veterani nisu kukavice, niti će ikada biti. Zaboravili smo na izdaje u miru, njih je bilo i uvek će biti, ali biće i nas koji se ne plaše posledica kada neko napadne našu zemlju. Grmeće nebo, goreće zemlja, vaskrsnućemo iz pepela, naše glave vredeće više mrtve nego nečije žive. Ogorčeni, puni gneva, željni pravde, pamtiće nas pokolenja jer mi smo isti narod, isti oni na Ceru i Kolubari. Potomci Živojina Mišića. Zaboravljeni solunci, a slavljeni posle sto godina. Uvek je tako bilo kroz našu burnu istoriju, kada se setimo heroja. Zakletva data jednom, važi ceo život. Ako smo očajni, nismo nemoćni. Mi nemamo straha, ali zato imamo hrabro srce, imamo ono što niko nema. Imamo Kosovo i Metohiju. Moćne sile su bile i nestajale. Naš trenutak kada dođe, bićemo ponosni i Lazareva glava, koja svetli pokazaće nam put uz Božiju pomoć i našu odlučnost, mnogi će bežati preko planina, ako imaju gde.

Dr Dragan Pavlović, pedijatar

Kurir.rs / A.Mlakar

Bonus video: