ISPOVEST RATNOG DOKTORA POLICIJE Dr Dragan Pavlović: Kosovski sindrom! Samo oni koji su pobedili smrt, pobediće i noćne more

Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.

U ljudskoj prirodi, u slučaju opasnosti, ratnih dejstava, čovek se menja, njegovi odbrambeni mehanizmi se aktiviraju. Postaje druga osoba, postaje mašina, neustrašiva. Kao da su rođeni sa puškom koja je deo njihovog života, bez koje se ne odvajaju. Preživeli su tolike akcije, borbe, bez straha, bez panike. Život su ostavili po strani, nisu o njemu ni razmišljali. Nisu imali vremena, ali su imali energiju koja ih je nosila. Nisu osećali umor, bili su posvećeni samo jednom cilju, borbi. Gde je taj žar koji je nestao u miru? Oni nisu spremni za običan život koji treba voditi svakodnevno.

Još uvek imaju tu energiju, ali ne znaju šta će sa njom. Kako da je obuzdaju, a da nikog ne povrede. Kako živeti u miru gde vladaju druga pravila? Svako ponašanje koje se ne uklapa, nailazi na osude. Njihova unutrašnja borba počinje. Nju niko ne vidi i ne primećuje. Oni su smireni, ponašaju se kao i pre, čak mnogo bolje. Imaju toleranciju, razumevanje, ali manje pričaju. Postaju obični ljudi, koji vode normalan život. Da li je baš tako, ili je to samo privid? Njihove nesanice traju do kasno u noć. Ostaju sami. Počinje razmišljanje, koje ih dovodi do ničega. Treba spavati, ali i sanjati. Taj san koji je za druge odmor, za njih je pravi košmar. Kada se probude, oznojeni, premoreni, iscrpljeni, sa jasnim slikama koje su videli i doživeli. To nije san, to je noćna mora, koja se javlja periodično, koja im govori da njihov život nije više isti. To ih proganja, posao ih čeka. Treba biti normalan, da niko ne primeti. Kome da se žale? Ko će da ih sasluša? Da im da savet, da će sve to jednog dana proći. Psiholozi i psihijatri imaju svoje teorije, svoje priče koje ne dopiru do njih.

Oni nisu bili sa njima u stvarnom životu, nisu videli ratnu strahotu. Kako da ih razumeju? Kako da im poveruju? Tražiti pomoć, ugroziće posao, biće proglašeni neuračunljivim, a posledice su velike.

Nijedna sredina nema razumevanja. Snovi koji dolaze, gde su opkoljeni, gde nema puške, gde pištolj puca na prazno, nema municije. Kako da se odbrane? Kako da se ubiju, da ih ne zarobe? Zašto su nemoćni u snovima? Zašto su im noge toliko teške, da ne mogu da trče, da beže? Koliko pitanja, bez odgovora. Njihove duše pate, noći su jezive, snovi se smenjuju, postaju mračniji, crnji. Prolaze godine. Dani su drugačiji, imaju porodice, obaveze, ne razmišljaju mnogo. Vraćaju se u normalne tokove života. Kad noć dođe, sa maglom, sa svojim avetima prošlosti, sa nesanicom koja im razum muti. Ko da spava? Ko će da preživi još jednu noć, a nisu se oporavili od prethodne? Pomoći nema, oni je ne vide. Gde se izgubio optimizam koji su imali? Gde su nestali životni ciljevi i nada za bolje sutra? Kako dočekati jutro, a ne biti izgubljen? Kako preživeti noć, a ne biti ubijen? Kako se braniti, kad nemaš čime? Snovi, pusti snovi, kome će dobro doneti, a zlo odneti? Sudbino prokleta, zašto nas osudi da živimo sa noćnim morama? Zlodela činili nismo da bi zaslužili takvo prokletstvo.

Kako li spavaju pravi zločinci? Šta li oni sanjaju? Kako im mozak ne izgori? Lekovi ne pomažu, a i šta će im, oni nisu ludi. Bili su tamo gde je trebalo, u pravo vreme. Vratili se kući, u nevreme. Oluje još traju, muka, jad, i očaj ne prestaju. Kada će se sve ovo završiti? Kako će izdržati do sudnjega dana, kada će konačno mirno spavati i ne sanjati. Prolaze godine, strašni snovi ostaju. To već i drugi primećuju. Čude se, kako se nešto strašno desilo? Kako ništa nije ukazivalo na to? Znaci su bili svuda, ali ih niko nije primećivao. Niko se nije pitao, zašto ratnici ne spavaju? Smatrali su da je to normalno, da su tako navikli, i da im ne smeta. Oni se nisu žalili, nisu pričali. Trpeli i sami patili. Usamljenici noći, proganjani od prošlosti, izgubljeni u vremenu, u sadašnjosti. Veće su muke doživeli u miru, koji dugo traje. Sve se plaća. Oni koji imaju dušu i emocije, polako ih gube, ne prepoznaju sebe. Fizički su se promenili, snovi su ih uništili. Kako preskočiti noć, a preći u dan? Kako izbrisati prošlost, a vratiti san? Pa nikako. Cena odbrane otadzbine je velika. Da li je toliko vredna da život polako propada? Da ratnici gube razum, da ne razlikuju san od jave. Kakav je to život? Prošlost pobeđuje, a budućnosti nema. Kako pomoći živim spomenicima koji su svojim delima pisali istoriju? Kako spasiti živote ratnika u miru? Vratiti nadu, spasiti dušu.

Zaronimo u njihove emocije, možda ćemo naći tračak sreće. Možda sve nije izgubljeno? Možda njihove zablude i dvoumljenja nisu stvarna? Ako im je srce ranjeno, možda ima spasa? Pokušajmo sve, jer oni su to zaslužili. Neka život pobedi, neka snovi izblede i nestanu. Njihova hrabrost neka progovori, zemlja neka zadrhti. Urlik koji čujemo, neka znači život. Večita borba života i smrti. Samo oni izabrani izabraće život. Samo oni koji su više puta pobedili smrt, pobediće i noćne more. To su ljudi koji se ne predaju. Skupo plaćaju cenu odbrane otadzbine. Imaju Kosovski sindrom, koji ih proganja, koji ih uništava, ali oni su jači od tame, oni pobeđuju sebe. Kristalno jasno, njihova borba dobija smisao. Dobija pravu vrednost, postaju svesni toga, postaju ono što su bili, heroji u ratu i miru. Spojili su dve celine svog života u jednu. Pobedili su svoje noćne more bez pomoći psihologa, ali uz podršku porodice, koja je njihov glavni oslonac, njihovo utočište. Daje im smisao života jer vredi živeti i posle rata. Biti srećan, imati radost i želju, jer budućnost će im doneti sve ono što su propustili.

Sada je njihov život ispunjen. Spavaju mirno jer znaju pravu vrednost svoje misije. Nije im važno šta drugi misle. Oni su ispunili svoj život, oni su ga otplatili. Kada bi vreme vratili unazad, ne bi se pokolebali, isto bi učinili. Nisu vredne ni žrtve, ni teški snovi, samo je sloboda iznad svega, iznad života. Ponosni na svoju burnu prošlost, koju ne bi menjali sa drugima, ni za kakvu cenu. Sa svojim porodicama našli su mir. Njihove porodice su shvatile vrednost njihove borbe, i dale im mesto u svom srcu, kako i zaslužuju. Oni su ponos svih nas. Oni su ono što mnogi nisu, i nikada neće biti. Zavide im i plaše ih se, jer njihova dela govore umesto njih. Sve bude i prođe, ali ostaju trajno prave vrednosti koje podsećaju i upozoravati da se ne zaborave. Ratnici nikada ostariti neće. O njihovim podvizima pričaće neko. Uvek će biti pravih rodoljuba, koji znaju, što neki ne znaju, da i život daju, ali da se nikada ne predaju. Izabraše borci, pravi put do sreće. Nju treba zaslužiti. Biti ponosan na svoj život koji je postao mnogo vredniji, jer je otplaćen dugom prema otadzbini.

Dr Dragan Pavlović pedijatar

Kurir.rs/A.Mlakar