JOŠ ME SRCE BOLI ZBOG PORODILJE KOJA JE UMRLA OD RAKA, DALA SAM JOJ TERAPIJU POSLEDNJEG DANA: Doktorka Šehić otvorila dušu

Dr Radmila Šehić otvorila je dušu i za Kurir ispričala najsrećnije, ali i najtraumatičnije trenutke koje je doživela tokom 40 godina rada u Službi hitne pomoći

Penzionisala se maja 2020, baš kad je korona krenula da se zahuktava, iako je i pre epidemije primetila da se širi bolest koja daje respiratornu simptomatologiju.

Osim toga, 20 godina ima staža u pisanju, a voli da kaže da je medicina izdržavala, a poezija održavala.

U ispovesti za Kurir kaže da joj se ljubav prema medicini javila još u detinjstvu.

- Prva igračka bila mi je stetoskop, roze slušalice i mali plastični špric. Roditelji su stalno tražili da ih kao pregledam. Igrarija je prerasla u pravu ljubav. Mama mi je bila babica, na izvoru života, i uvek mi je pričala kako je divno dočekati život na ruke. Da bih taj život sačuvala, pa i svaki, upisala sam medicinu - kaže doktorka i dodaje da su joj studije medicine donele i ljubav:

- Suprug i ja upoznali smo se na sredini fakulteta. I on je lekar, skoro se penzionisao. To je bila ljubav na prvi pogled, istog trena smo se prepoznali. Zajedno smo spremali specijalizaciju, zajedno je položili. Zajedno smo 45 godina. I danas jedno drugo bodrimo. Sjedinili smo se, imala sam sreću da nađem pravu ljubav.

Za 40 godina rada je, kako kaže, prošla sve nivoe hitne medicine, a da je rad na terenu posebno specifičan jer je on i ulazak u nečiju intimu.

- Ulazite u nečije domove, živote. Vi ste automatski osoba koja je baš spasilac. Prava pomoć je ona koja dolazi odmah. Hitna pomoć je mali praktikum svega što se u medicini uči, tu se vidi. Najlepša dešavanja bila su ona gde sam uspevala da vidim ozdravljenje, poboljšanje. Kada se neko ko je u životnoj opasnosti bukvalno vrati u život. To ne može da se opiše. Bilo je toga mnogo i ostalo je toga mnogo u mom srcu. Bilo je, nažalost, i dosta tužnih trenutaka - navodi Šehićeva i ističe da su najlepši trenuci "kada si akter rađanja":

- Nema lekara Hitne koji nije imao barem jedan porođaj. Sećam se kad se devojčica (16) porodila na Zvezdari u stanu, prirodno. Dobili smo poziv za bol u stomaku, a zatekli porođaj koji se završava. Mi smo pripomogli da se dete bezbedno smesti, presekli smo pupčanu vrpcu, proverili posteljicu, sve preneli na ginekologiju. Rodio se tada prelepi dečak, i dan-danas ne mogu da zaboravim njegove žive pokrete, grabio je za život. Držala sam ga u krilu do bolnice, a njegova volja za životom i meni je budila sreću. Doktorka u penziji ipak ni sada ne može da zaboravi neke teške scene sa terena.

- Bila sam mladi lekar kad sam otišla u stan kod mlade porodilje u Borči. Imala je 25 godina i karcinom u poodmaklom stadijumu. Davali smo joj lekove protiv bolova. Ženica je ležala u krevetu, a beba stara nekoliko meseci u drugoj sobi u krevecu. Majka je bila iscrpljena bolešću, tanka kao grana. Htela sam da popričam s njom. Uzela sam je za ruku, pomilovala po glavi. Pitala me je da li će da doživi da joj dete pođe u školu. Rekla sam: "Da, a posle više ne". To je bila bela laž koja joj je dala snagu i nadu. Dali smo terapiju. Pridigla se da nam mahne. Sutradan sam saznala da je te večeri umrla - prisetila se suznih očiju Šehićka najteže scene u karijeri.

Dodaje da je teških trenutaka bilo i u ambulanti, a da joj je kraj karijere obeležila korona:

- U januaru 2020. primetila sam da se duplira broj obolelih sa klasičnom respiratornom simptomatologijom, od kojih su neki imali i upalu pluća. Mislila sam da je reč po početnoj epidemiji gripa, nisam ni sanjala da je u pitanju korona. U međuvremenu sam se spremala za penziju i, baš kad sam napuštala Hitnu, proglašena je pandemija.

Suzana Trajković

Bonus video: