BORBA NIJE GOTOVA! RESPIRATORI I DALJE DIŠU ZA NEČIJE BLIŽNJE: Reporteri Kurira u kovid bolnici u Kruševcu

Dok ovo pišem, volela bih samo jedno - da cela Srbija prođe kroz kovid bolnicu u Kruševcu. Da svi koji misle da je koroni odzvonilo, da je omikron samo šala i šansa da steknu imunitet i "kapital" za buduće dane, znaju da još nije gotovo. Nikako. Ni izbliza. Da vide borbu na život i smrt, respiratore koji dišu za ljude. Cepa dušu. Tera na suze. I da misle na sebe i one oko sebe. One krhkog zdravlja, koje može sačekati respirator.

- Diši, majstore! Diši - viče Miloš, anestetičar.

Ceca čoveka od 74 godine drži za ruku:

- Polako, ne govorite.

- Ne mogu, ne mogu - oči se šire, skida masku.

- Polako, samo da uhvatite ritam s mašinom - dodaje Mica, a saturacija jedva na 70.

- Ajde, majstor, Ajde, možemo - agonija ne prestaje, pokušava da ustane, dobacuje do 72. Stiže ogroman špric. Moraju da ga smire...

Pored žena na NIV. Mirna. Do pre minut. Al' gleda sve. Kreće drama, skida masku. Trče, zovu nekoga....

- Mama, mama, ja sam. Diši, diši... - ruka u gumenoj rukavici mazi je. Ćerka. Lekar. Kao i mama, koja je u penziji.

- Mama, ne dam te. Moraš da udahneš iz creva i zadržiš vazduh da bi ti širilo alveole. Mama, slušaj me, molim te. Mama, moraš. Ti si pobednik - posustaje i ćerka, jeca...

Pored paravan. Iza Marko Disić. Od 34 leta. Do njega prozor. Da ga malo bar zaštite od prizora. Dosta se nagledao. Mesec dana nije video sunca, ni meseca. Al' živ je. A to je jedino važno. Dvoje male dece još imaju oca.

- Došao sam s porodicom iz inostranstva za novogodišnje praznike kod roditelja u Vranje. Tu sam se zarazio. Nisam se na vreme javio lekaru i iskomplikovalo se. Ali hvala bogu i lekarima koji su me prihvatili ovde i uspeli da izvuku od mene maksimum - kroz masku priča Marko, koji ni slutio nije da ovako nešto može da ga zadesi:

- Verovao jesam da korona postoji, ali nikako nisam da mogu da dođem do ovog stanja. Nisam vakcinisan. Mlad sam, sportista, smatrao sam da sve mogu lako. Ali to je život, ne znamo šta nas čeka. Zahvaljujem svima ovde, lekarima, sestrama, svima redom, vratili su me u život! Evo, sestre su mi i frizuru sredile, obrijale me, stalno nas presvlače, menjaju posteljine, sve je na vrhunskom nivou. Evropskom.

Ali Marko je odbijao transport u Kruševac.

- Moram da zahvalim i dr Marjanu Trajkoviću iz Vranja. Odbijao sam da dođem ovde zbog priča da uslovi nisu sjajni. A on mi je rekao: "Ako hoćeš glavu da sačuvaš, odmah Kruševac." I hvala mu do neba. Hvala i mojoj porodici, koja mi je davala neizmernu podršku sve ovo vreme, prijateljima... Fizioterapeutima, koji mi pomažu da stanem na noge, prohodam. Nek mi oproste oni koje sam zaboravio. Nadam se da ću uskoro biti sa svojom porodicom i da će sve ovo da ostane iza nas - priča Marko, sad s osmehom:

- Nisam mogao da verujem da ću doći u ovu situaciju. Molim ljude da se na vreme jave lekaru, da ne čekaju. Strašno je. Ovo je intenzivna nega, dešavaju se i strašne stvari. Ali moramo dalje, nema predaje.

Stiže ručak, maše nam Marko. Ćerka drži mamu. Smirila se. A i čovek do nje. Već je opružio ruke, ne mrda. Deluju sedativi. A i mašina radi posao. Saturacija 80.

- Polako će još da poraste. Uspostavio je ritam - sestra će.

Pored starija žena. Sama diše. Za razliku od ostalih. Al' rez niz ceo stomak. Previjaju ranu. Hirurg iz Niša došao, samo što je operisala tumor debelog creva. Prekoputa, tu negde, generacija im, sedi pacijent. I on nam maše. Sredina od parčeta hleba, očerupana na stočiću. Cimer pored intubiran, ništa ne zna. Kao i još nekolicina njih. Najtežih.

Uleće sestra:

- Brzo, brzo, na prijemu čovek bez svesti!

Dograbi neko crvenu torbu za reanimaciju, otrčaše niz hodnik... Sanitet iz Ćićevca. Ćebe na čoveku. Pedeset mu je i neka godina. I boca kiseonikom. I šareni prekrivač. Čest u kućama. Verovatno u brzini strgnut s neke ugaone. Jedna ekipa ga dovozi. Ćebad bacaju na pod. Druga već upalila respirator. Gordana Dragošev, glavna sestra, drži balon s vazduhom. Pumpaju na usta. Da mu život održe dok ne krene mašina. To je kao prva pomoć usta na usta. Kače bočice, infuzije... bodu ga... Stomak skače sa svakim udahom.

- Imamo vensku, imamo vensku - viče neko...

Iskaču i parameti na monitoru. Saturacija 13! Kako je ovaj čovek živ?!

- Intubacija, intubacija - čuje se iz gomile.

Guraju mu crevo u usta... Bežimo. Tuge je i previše....

Kurir.rs/Jelena S. Spasić