ANĐELI IZ SOBE SMRTI: Potresno pismo sestrama: Hvala za svako: "Veki, diši!" HVALA ŠTO ME NISTE PUSTILE DA ODEM ONE NOĆI!

- Dragi dnevniče, ne znam više ni koji je dan ni mesec. Živa sam. A nisam znala da sam živa. Jedva ti ovo pišem... Prošla su dva dana od mog susreta sa smrću. Sećam se noći, sve pišti... Znam da me steže svuda. Pokušavam da udahnem. Neće. Znam - gotova sam. Oni su svi tu. Takozvana ekipa iz JIL 2. Čujem: "Veki, diši! Veki, nemoj, molim te, sad da zezneš stvar!" Drži me za ruku, a drugom mi pritiska masku. Vidim te najčistije zelene oči. Znam, kad je ona tu, biće kako treba. Čujem je opet: "Veki, diši! Nemoj sad da me nerviraš!" S druge strane je i ona. Mala, mirna, ratoborna, kao i prva. Moja dva anđela, borca, moja dva skočka koja lete kroz ovu sobu smrti. I onda tama, više se ničega ne sećam. Čujem ih opet i opet i borim se za taj prokleti dah - ovo je, između ostalog, 10. januara napisala jedna Vesna Gordani Dragošev, glavnoj sestri kovid bolnice Kruševac, čije su joj dve sestre posebno za srce prirasle.

- Mlada žena, mojih godina, u katastrofalnom stanju. Drugi put leži koronu. Plava, buckasta, nasmejana. Bilo je i trenutaka kad s NIV maskom peva, a pevamo i mi. A i plakale smo s njom. Plače: "Ne mogu više. Ostavite me na miru." Traži da jede još i još, a ne dam joj. Ne smem masku da mrdam, ne smem da dozvolim da joj padne saturacija. Bitnije mi je da bude živa nego sita - priča Sanja za Kurir, pa nastavlja:

- Zove je sin. Pita kako je mama, zašto ne može da se javi. Steglo mi se u grlu. Baš tada moje dete je bilo kod kuće bolesno, sa 40 temperaturom, a ja sam bila u bolnici, u noćnoj smeni, s nekim ko isto ima decu. Ali moraš dalje. Kažem mu da ne može sad da se javi, ali da će se javiti...

A onda je došla i ta noć. Dva doktora govore Sanji da spremi kolica za intubaciju. Ipak, dogovaraju se svi da sačekaju još malo, bar do kraja smene.

- Saturacija jako niska, pokušavali smo sve, i da menjamo maske, džaba. Doktori samo gledaju, intubacija samo što nije. Držim je za ruku, Sanja joj stiska masku. Pričamo sve vreme, samo da ostane budna. Tone. Moramo da vičemo, da je trgnemo, da je vratimo. Ako bude intubirana, manja je šansa da živa izađe iz bolnice - priča nam Olgica, a Sanja dodaje:

- Nekad moramo da budemo i drske i neljubazne, što nije lepo, ali se pokazalo korisno. Kad podviknem: "Nemoj sad da me nerviraš!", ona otvori oči i klima glavom, tu je. Kad krenem sa "molim te", ona opet počne da pada i opet moram da viknem. Život je najvažniji. Malo je padala, malo se vraćala, i hvala bogu - vratila se.

Počela je, veli Sanja, i terapija da deluje, ali njih dve su ostale kraj Vesninog kreveta i sat po završetku smene, da budu sigurne da je sasvim okej - tu. Ta noć je bila prekretnica. I put u pobedu. Vesna je kasnije iz intenzivne prešla u poluintenzivnu. Sanja i Olgica su je redovno obilazile. A posle mesec i kusur dana otišla je kući, kada njene omiljene sestre nisu bile u smeni. Nisu je ni ispratile. Ali ih je iznenadila na najlepši mogući način.

- Značile smo joj kad joj je bilo teško. A nama znači što nas nije zaboravila. Kad sam videla pismo, preovladale su emocije, ostala sam bez reči - Olgica će, dok se Sanja nadovezuje:

- Pročitala sam prve rečenice i počela da plačem. I tako mi je prošla cela smena... Znate, znala sam da će da se izvuče. Kad pojedine pacijente vidite i u najgorem stanju, znate da će da se izvuku....

Ali Vesna nije jedina o kojoj tako brinu.

- Znam svakog pacijenta, od prvog do poslednjeg, sva imena... I Vesna je još jedan dokaz da nije samo do medicine, terapije... Nekad mnogo više znači to što ću da pričam, plačem s njima, da ih stisnem za ruku. Dešavalo se da uđemo u intenzivnu s osmehom i da se promeni čitava energija, da celu smenu prođemo odlično - Sanja će.

A Vesna nije jedina i po pismima zahvalnosti. Ona je, za sada, samo poslednja u nizu. A neka od njih uramljena krase i zidove bolnice...

Kurir.rs/J.S.Spasić

Bonus video: