ŽIVOT S ONE STRANE TORNIKA, GDE TIŠINA PARA UŠI: Kad malo želiš i kad si zadovoljan onim što si stekao, onda si i SREĆAN!

Kad se krene dalje padinama, otvore se planinčine, sve do Bosne. Tako blizu buci i sjaju, a tako daleko od njih. Dva sveta se mogu i sresti, ali neće se poznati i neće se razumeti. A možda je tako i bolje

Tako blizu, a tako daleko od svetala, buke i sjaja Zlatibora!

S Vodica

Prekjuče rano ujutru, dok sam se s Vodica spuštao dublje pod Tornik, prošao sam četiri-pet kilometara puta, bolje reći snega i leda, okolo smetovi do pojasa, a da ni na putu, ni pored puta nisam video ama nikoga živog, ni čoveka, ni psa, ni ovce, ni jagnjeta... Tek kad sam došao dole, negde do kraja puta, pet-šest ovčica i jedno belo, tek rođeno jagnje, podigli su glave spremajući se da iz tora uteknu u štalu kao da nailazi kurjak.

Prvi osećaj ovde je da tišina para uši, a prtine, staze koje sa seoskog puta vode do kuća, sem na nekoliko mesta, pretežno su neočišćene, pouzdan znak da su i kuće prazne, da nema koga da čisti prtine do štala i torova, da polaže ovcama...

I tek posle dugog čekanja u centru sela oslonjenog na jugoistočne padine Tornika, očišćena prtina odvela me do kuće Vidoja Marjanovića (68), koji je ostao poprilično začuđen otkud u ovo doba godine neko pred njegovom kućom. Leti poneko i svrati, zimi, dan posle mećave, retko...

Sedeli smo posle u kući, ne da Vidoje da se tek tako izađe iz pregrejane kuće, da čuje novosti, šta ima novo po srezu, kako je gore na Vodicama i Borovoj glavi.

Kad napada sneg, ko ovog jutra, pa ne može da pređe do komšija, ispisnika, i kad je teško čistiti prtinu, Vidoje sedi kraj šporeta i piše pesme o onome što mu se dešava ili mu se dešavalo pa je zapamtio, o Suncu, o kišama, o selu koje sanja svake noći, o jednoj ženi, ima jednu pesmu i o Sjenici, pa o izgubljenoj ljubavi, jeseni...

U poprilično pustom selu Dobroselici, tako se zove, pre 60 godina u školu je išlo 350 đaka, a danas u čitavom selu jedva da ima pedesetak živih kuća i stotinak meštana. Vidoje ne žali za prošlim vremenima. On na ono što je bilo i čega više nema gleda pesnički:

- Svi žalimo za prošlim vremenima, a ta vremena nisu bila ništa bolja nego ova danas. Jedino, tada smo bili mladi pa nam je valjalo sve i ništa nam nije smetalo - kaže Vidoje.

Gudure i jaruge

Kad obojica zaćutimo, u Vidojevoj kući tišina para uši. Ne vide se kroz prozor neonska svetla centra Zlatibora, pre duboke gudure i jaruge pune snega, pusta surova divljina.

- Čim pukne proleće, bude ljudi po selu, turisti, dođu, gledaju ovu lepotu, a mi tu lepotu i ne vidimo, navikli se na nju pa nam dođe ko dobar dan - veli Vidoje.

Ono tamo, s druge strane Tornika, gde ljudi grabe, kupuju, zidaju jedni mimo drugih, gde sve blešti od sjaja, od para, od blagostanja, od miliona, od luksuza, odavde se ne vidi. Dva različita sveta koji i ne mare mnogo jedan za drugi.

Pod Vodicama ono malo ljudi što je ostalo misle da je sreća s ove, njihove, a ne s one strane Tornika, tamo gde sve puca od bogatstva i bleštavila.

- Opasno je kad su čovekove želje veće od onoga što može i što ima! To je recept da čovek čitav život provede nesrećan. Ovako, kad malo želiš i malo imaš, kad si zadovoljan onim što si stekao, onda si i srećan - prenosi Vidoje jednostavan recept i jednostavnu životnu filozofiju ljudi s ove strane Tornika.

Kad okopni sneg, a Vidoje krene kroz selo, stanu da se nižu kuće, bolje reći napuštene brvnare polomljenih krovova, do pola trulih crnih brvana. Vidoje zastane kraj svake, zagleda u prozore, a u prozorima ne vidi pustoš i tišinu, nego unutra obavezno ugleda sunce i vedro nebo i kraj ognjišta stare domaćine s tojagom u rukama i bude srećan povazdan.

- Čitam kako po svetu, po gradovima, u susednom stanu umre čovek ili žena, a komšije saznaju da ih nema, toliko se poznaju i vole, posećuju, tek kad iz susednog stana počne da se oseća težak zadah... Kod nas je ovde drugačije, pogledam ujutru upremase komšiju, ako do podne nema dima iz odžaka, ako vidim da prtina nije očišćena, tojagu i lopatu u šake da vidim šta je s njima. Po tome se mi ovde razlikujemo od gradova - priča Vidoje.

I, reklo bi se, nema u ovoj pustinji radosti, samo tuge i tišine, da je radost tamo u onoj buci i svetlima Zlatibora, a nije tako.

- Kako nas samo ovde obraduju male stvari. Pa, recimo, niko srećniji od od nas kad nam se ojagnji ovca, ili oteli krava, odmah zovemo komšije na kafu i rakiju, ili kad pokosimo livadu, pa poplastimo, a seno ne pokisne, ili kad posle mećave osvane vedar dan, ili kad nam rodi krompir, ili kad se ujutru probudimo, a ništa nam ne fali, eto, tome se mi radujemo - veli Vidoje.

Vidojev komšija iz sela, deda Srećko Kovačević (95) zimuje pet-šest kilometara dalje, gore na Vodicama, takođe pod Tornikom i sanja svoje katune i veliko stado ovca, tamo prema Jablanici.

Pričešće

Kad je ono pre nepune dve godine, uoči Vaskrsa, a zbog korone bilo zabranjeno da se ide u crkvu, deda Srećko poranio, u četiri ujutru bio u crkvi brvnari u Dobroselici, staroj 201 godinu, pa kad se pričestio, pričao mi posle:

- Niko srećniji, niko radosniji od mene! Ej, bio u crkvi, pričestio se, pomolio bogu za zdravlje čeljadi, za našu kuću, za sve nas u selu, za dobru godinu, da mi je i stoka zdravo, i, šta ću više, kud ću, šta više od boga da ištem - zabeležio sam tada Srećkovo slovo.

I imalo se šta iz tih reči naučiti.

A koju godinu ranije zatekao sam deda Srećka na njegovom katunu, pod Tornikom. Bože, njegove sreće i njegove radosti kad je ugledao mene i kolegu Ranka Stankovića kako pristižemo niz breg. Niti se znalo kad je nestao u kući, ni kad je otud izneo veliki hleb, ja većeg u životu nisam video, pa tanjire sa sirom i kajmakom, pa flašu sa rakijom...

Gledao sam tog dana najsrećnijeg čoveka na svetu.

Posle smo zajedno pozatvarali ovce u tor, pa posedeli pa se ispričamo. A ja video uživo, ima sreće, ima radosti i van ovog našeg sveta punog neonskih svetala, apartmana, televizora i računara, bazena i mekih ćilima.

Još mi Srećko ispričao kako ga u katunu noću probudi urlik vuka, on onda skoči na noge, pa ostatak noći provede stražareći kraj tora, a ujutru, kad sine od istoka, niko srećniji, niko radosniji od njega.

- Meni dobro, poranim ujutru pa uživam u izlasku sunca, u cveću mokrom od jutarnje rose... Gledam u nebo, slušam tišinu i ponekad, kad dođu, sit se ispričam s vranama... Padnu njih dve ujutru na vrljiku od tora, gaču, ko da mi nešto pričaju, onda i ja njima ispričam šta imam, pa im posle iznesem mrva od hleba i sira i tako se mi družimo... - poverio mi se Srećko tog lepog prolećnog dana punog svetla i mirisa cveća.

Jahanje

Tih godina Srećko je imao i konjića, uzjaše ujutru pa luta okolo pašnjacima, obiđe stado na pašnjaku, kad se vrati, zamesi sebi pogaču ili skuva kačamaka, pa se sam osmehne sebi...

- I moj đed je ovako živeo, sećam se, jednom, ja dečačić, vidim đeda plače kad smo uoči Božića krenuli iz kolibe u selo... Pitam ga, „đedo, što plačeš“, on mi veli „plačem, dete moje, ko zna da li ću se iza Božića vratiti ovde...“ - pričao mi je tada Srećko u čiju je prostu, zlatiborsku dušu toliko dobra spakovano da nema kantara koji bi to mogao izmeriti.

I tako, na Zlatiboru, ostanu dva sveta, jedan s ove, drugi s one strane Tornika. Nedodirljivi. Neshvatljivi jedan drugome. I bude jasno čoveku kad krene gore, nazad ka Vodicama, da se ta dva sveta mogu i sresti, ali neće se poznati i neće se razumeti.

A možda je tako i bolje.

Kurir.rs/Zoran Šaponjić

bonus video: