BOLNA ISPOVEST SESTRE STRADALOG BORCA SA KOŠARA: Majka i ja danas plačemo nad PRAZNIM GROBOM jer smo SAHRANILI POGREŠNOG ČOVEKA

Branka Maksimović, sestra Branislava Negića, stradalog borca s Košara, 1999. sahranila je pogrešnog vojnika, a ubrzo je saznala da to nije bio Branislav i od tada je grob prazan, dok su posmrtni ostaci heroja ostali na Prokletijama

On danas ima grob, ali je prazan.

Njegovo telo do danas nije pronađeno.

Sve to jer su se sumnje njegove sestre obistinile. Sahranili su pogrešnog momka, shvatili to, a danas plaču nad praznim grobom dok su kosti heroja negde na tim prokletim Prokletijama...

Ova hrabra žena i danas, 23 godine kasnije, kaže za Kurir, jedino što želi jeste da se nađu kosti njenog brata.

- Sećam se, imala sam 18 godina. Bio je 22. april kada su nam javili da mi je bata poginuo. Telo su dovezli istog dana. Na sahrani je sanduk bio otvoren, a ja sam ga gledala. Tu su bili i vojnici i lekari koji su nam davali sedative.

Ponavljala sam da mi on ne liči on na sebe. Kada sam rekla: "Raskrupnjao si se", vojnici su govorili: "Radio je u kuhinji, jeo više". Kad sam videla ogrebano iznad desnog uha, vojska je rekla da je nosio šlem. Na sahrani su bili neki njegovi drugovi. Rekli su da tog dana ne sahranjujemo njega. Mislila sam da misle da će on kroz nas živeti večno... Tek posle sam shvatila šta govore - priča žena i potom otkriva kako je shvatila da su zapravo sahranili pogrešnog čoveka.

- U petak smo ga sahranili, u subotu izašli na groblje. Kad smo došli kući, iz fioke sam uzela novčanik koji mi je vojska dala i rekla da sahranim zajedno s bratom. Nisam to uradila, htela sam da ga sačuvam. Bio je tu mali notes, zeleni novčanik. Otvorila sam ga i iz njega je ispala slika vojnika. To nije bio moj Branislav. To je bio momak kog smo sahranili. Imao je svetlije obrve, a moj brat tamne. Ličili su, ali ne toliko. Pozvali smo porodicu tog vojnika, plakali zajedno s njima - priča i dodaje da su čekali dozvolu za ekshumaciju do utorka, posle čega je potvrđeno da u grobu nije Branislav.

Tako je grob danas prazan.

- I danas mi u glavi odzvanjaju reči mog pokojnog oca, kad smo mislili da sahranjujemo brata. Rekao je: "Hvala bogu pa smo ga našli, moglo je da se desi da ga nikad ne nađemo." I nikada ga nismo ni pronašli. Otac je preminuo, a majka i ja danas plačemo nad praznim grobom i spomenikom s njegovom slikom. Čuli smo da je sahranjen gore s jednim ruskim i jednim srpskim vojnikom, 50 metara od vodne stanice na Košarama, ali da je navodno celo područje minirano. Sve bih dala da se nekako dobije odobrenje, da se tamo priđe, da mu nađemo kosti i da budu tamo gde pripada, da nađe svoj spokoj.

Branislav Negić, heroj s Košara, dobio je inače ulicu u rodnoj Banji Koviljači. Na taj način su mu se odužili njegovi sugrađani.

Branka Maksimović (41), sestra Branislava Negića, stradalog na Košarama, sigurna je da joj je brat mrtav, ali kaže da su mnogi njihovu bol pokušali da zloupotrebe.

- Prvo nam je posle sahrane dolazio neki navodni vidovnjak i tvrdio da je Branislav živ. Dva puta su nas lagali da je brat zarobljen i roditelji su nosili novac u Segedin da "ga otkupe". Tada su otmičari za njega navodno živog tražili 30.000 maraka. Ipak, ja znam da mi je brat preminuo.

Pričala sam s momkom kom je umro na rukama. Tog dana izvlačili su ranjenog kapetana, a kad su se vratili sutradan po telo mog brata, nisu ga našli...

Suzana Trajković